Епископ Фотије: Највaжније je постати црквено биће
Бити православан – то је највећи дар и највећа врлина, али то је и свакако велика одговорност
Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије је недавно навршио 15 година архијерејске службе и плодног мисионарског рада на подручју поверене му епархије. Преносимо део интервјуa објављеног у новом броју Православног мисионара:
Преосвећени Владико, знамо да је смисао и циљ хришћанског живота задобијање Царства Небеског. То Царство, како каже сам Господ наш Исус Христос, налази се унутар нас. Можете ли нам објаснити смисао тих речи Господњих и како се до тог Божјег Царства у нама долази?
То је веома тешко питање. Боље рећи централно питање наше вере и живота. Шта је Царство Небеско? То исто питање је поставио Господ својим ученицима речима: Шта говоре људи ко сам ја? (Мк 8, 27). Царства Небеског нема изван Христа нити Христа ван Царства Небеског. То су синоними. Задобити Царство Небеско значи задобити самог Христа, који нам се у Цркви дарује кроз свете тајне и свете врлине, како је говорио Свети ава Јустин Ћелијски. Првенствено кроз свето крштење и свето причешће, али и кроз тајну крста, тј. свлачења са себе старога човека. Све нам је то потребно да би достигли Царство Небеско, које је унутра у нама (Лк 17, 21). Постоје до данас многе погрешне представе о Царству Небеском. У време Христово, Јевреји су Царство Небеско видели као земаљско Царство и Христа хтели да учине својим царем, али им је Он одговорио: Царство моје није од овога света (Јн 18, 36). Црква дакле не може бити поистовећена са овим светом тј. са државом, што је данас на жалост на Западу прихваћено. Са друге стране, за телесне људе Царство Небеско је јело и пиће (Јн 6, 55), јер такви људи живе само на земљи и не размишљају о вечности. Православна Црква мора и једнима и другима да посведочи своје искуство да је Царство Небеско „благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, тј. Света Литургија и да је литургијско сабрање предукус (икона) Царства Небеског овде на земљи.
Живот већине литургијски активних православних хришћана се састоји из личне молитве, телесног поста и недељне посете храму. Да ли је то довољно да би се стекле потребне јеванђелске врлине или је неопходан додатни труд и подвиг?
Претходно смо рекли да нам је за Царство Небеско све потребно – и личне и саборне молитве и сви хришћански подвизи. Лично сматрам да је најважније постати црквено биће. То значи тежити да своју личност остваримо у Цркви, у заједници са Богом и светима. То је најважнији циљ којем човек може да стреми овде на земљи. Ако томе тежимо, временом ће нам све постати (постајати) јасно. Почећемо следити пут Светих Отаца, који су достигли меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13). Човек живећи у Цркви постаје човек Божји, тако и један народ. Ми Срби непрестано се требамо враћати том светосавском – немањићком идеалу, јер једино тако идемо путем спасења. Експеримент са комунизмом скупо смо платили, а глобализам би нас могао коштати још више. Зато, држати се Православља, јер смо једино ту код куће која чува наш духовни идентитет.
