Епископ Фотије: Свети Јован Лествичник
Велики игуман Синајске горе, учитељ пустиње, свети Јован Лествичник је својом Лествицом узвео многе и многе богољубиве душе животу у Небеском Јерусалиму. За монахе путеводитељ, за мирјане учитељ, а за једне и други духовни Мојсије, који својом Лествицом узводи на гору Синај, где Господ из неопалимог Огња даде свету своје божанствене Заповести.
Свети Јован Лествичник је као младић од шеснаест година дошао на гору Синај у манастир Свете Екатерине и ту је провео четрдесет година као послушник. Најпре кратко у манастиру, а потом у пустињи. Ту је настајала његова Лествица, она је његово житије, његов пут усхођења Богу. Тек пошто се духовно успео на висине Светих Отаца, свети Јован постаје игуман манастира, духовник своје братије. Старозаветним језиком речено, тек када је изишао из Египта – земље страсти и греха и ушао у Обећану земљу благодати, он постаје пастир и учитељ. (Плашим се да његов пример не смемо данас много помињати, јер се данашње генерације уче да желе одмах и све, без да су достигли духовну и умну зрелост, било за пастирску службу, било за које друго послушање у Цркви. И на жалост, често имамо ситуацију какву имамо, а разлог је сасвим једноставан. У овој констатацији, свакако, ни себе не изузимам.)
Важно је поменути, да је на слави Синајског манастира, управо када је свети Лествичник постављен за игумана, виђен један младић у јеврејском оделу, како организује и служи око трпезе, за кога је свети Јован рекао: „Немојте се чудити да је пророк Мојсије дошао да послужи на своме месту.“ Оставши само неколико година на служби игумана, свети Јован се поново удаљава у пустињу, поставивши свога брата Георгија за наследника. Тако је свети Јован и скончао у пустињи, која је за њега била рајски врт из којег ниче дрво живота – његова тајинствена Лествица, плод монашких суза и молитава, духовна утеха читавог Православља.
Лествица спада у ред подвижничко-аскетских списа, које су писали многи рани оци, посебно египатски и синајски пустињаци, као и оци Свете Горе. Ту можемо посебно поменути аскетска дела светих сиријских отаца Исака и Јефрема, филокалијске оце светог Симеона Новог Богослова, као и Невидљиву борбу светог Никодима Агиорита. Свима њима је заједничко да су то монашка дела утемељена на светом Јеванђељу и Лествици Блаженстава, у којој је сам Господ Христос показао пут усвајања јеванђелских врлина, као пут усхођења човека ка Богу и његовог обожења. Тај циљ има и Лествица светог Јована.
Ова књига састоји се од 33 степена, по броју Спаситељевих година живота, који подвижника вере (не само монаха) узводи од земаљског и трулежног живота до живота у Христу, речено језиком и богословљем светог апостола Павла. Прве лествице су: удаљавање од света (греха), туђиновање и послушање. Те врлине су потребне и у свету, јер није могуће живети у Цркви по законима огреховљенога тела и по својој вољи. То важи за све. После свети Јован говори о свим човековим страстим: злоби, мржњи, зависти, пристрасности, стомакоугађању, страстољубљу, среброљубљу, сујети и таштини, као и подвижничкој борби до крви са њима. То је, језиком аскета речено, излазак из Египта. Немогуће је напредовати у духовном животу и на духовној лестивици уколико не победимо поменуте богопротивне страсти и демоне који се крију иза њих. То важи како за монахе, тако и за мирјане.
У другом делу Лествице описује се подвижничко усхођење у божанственим врлинама, које се крунишу царицом свих хришћанских врлина – љубави, јер ко у љубави стоји, у Богу стоји. Циљ Лествице је, дакле, истоветан са Јеванђељем Христовим. Лествица је то Јеванђеље исписано језиком аскета боготражитеља Православне Цркве. Језиком светог апостола Павла речено, у Лествици је описано како са себе свући старог човека – старог Адама и обући се у новога – у Христа.
Када данас читамо Лествицу, делује нам тешка, као да није писана за наше време, али није тако. Давно су Свети Оци рекли, дај крв, и прими Духа. Тако и ми. Оставимо разна штива која нас везују само за овај свет и прихватимо се бар понекад божанствене Лествице, јер нас она истога трена може пренети са земље на небо и открити нам непролазне лепоте Небеског Јерусалима и Царства Небескога.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
