Епископ Григорије: Недјеља о слијепом
Толико много пута и на
тако много мјеста, Христос о Себи свједочи или бива посвједочен као - Свјетлост
свијета. И заиста, од свих свједочанстава о Њему, свједочанство које даје у
Јеванђељу ове недјеље, пете по Васкрсењу, најближе је нашем поимању Царства
Божијег као Царства вјечне свјетлости.
Он, над Киме Уснулим
Пресвета Богородица вапије: "Aвај мени, Свјетлости свијета( Из Статија, на
Јутрењу Велике Суботе), Он, Коме у свакодневном вечерњем богослужењу пјевамо:
"Свјетлости тиха свете славе Бесмртнога Оца Небескога" (На Вечерњој,
иза стихира на "Господи возвах..."), Он, Коме у оквиру Свете Тајне
Крштења кличемо: "Господ је Просвјетљење моје" (Прокимен пред читање
Aпостола на Крштењу) и о Коме Св. Aпостол Јован свједочи: "У Њему бјеше
живот, и живот бјеше свјетлост људима. И свјетлост свијетли у тами, и тама је
не обузе" (Јн. 1,4-6), уистину је Једини непресушни Извор незалазне
свјетлости и Једини истински Просвјетитељ наших живота помрачених тамом
гријеха. Једино Он, "Свјетоподатељ" (Из стихира у Недјељу о
слијепом), може да нам дарује вид и то не само тјелесни - којим сагледавамо
свијет око себе, већ и вид духовни - којим видимо свјетлост богопознања у овом
вијеку.
"И пролазећи видје човјека слијепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему. Мени ваља чинити дјела Онога Који ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свијету, свјетлост сам свијету. Рекавши ово пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи - послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући" (Јн.9,1-7).
Ученици, руковођени пређашњим искуствима, (са крвоточивом женом, са раслабљеним у Витезди, са јерихонским слијепцима), у којима је исцјељење увијек било у вези са опраштањем гријехова, постављају питање: ко сагријеши, слијепац или родитељи његови те се роди слијеп? Међутим, Господ даје неочекиван одговор.
Он, Који у већини јеванђелских примјера чуда исцјељења чини на иницијативу самог болесника, (да би се пројавила неопходност вјере код човјека, без које нема чуда), овог пута приступа човјеку слијепом од рођења и показује - и дјелом исцјељења и одговором ученицима - да су болест, немоћ и гријех човјеков немоћни у односу на Његову неизрециву милост и славу. Иако је болест, начално, у људску природу ушла кроз гријех "богоодступништва", (тј. удаљавања од Бога Који је једини Извор здравља и психофизичке равнотеже), и иако је свако од нас рођењем наслиједио ту склоност према гријеху - болести и немоћи често су допуштења Божија, преко којих се, на разне начине, пројављују сила и слава Његове Божанске Личности. На тај начин, кроз чудесна дјела Његова, увјерен и поучен бива не само исцијељени већ и многи око њега. Ту се, боље него игдје другдје "сила Божија у немоћи показује савршена."
Пошто је болест ушла у човјека кроз гријех богоодступништва, она се најбоље исцјељује поновним приступом Богу. Биће даље занимљиво ако покушамо да разумијемо да Господ користи земљу, блато тј. - твар и освећује је својом пљувачком, да би показао како смо и ми и твар могли бити лијек и носити у себи живот. Јер Он је сву твар саздао да буде жива, узимајући учешћа у Његовом Божанском Животу, о чему говори Св. Василије Велики у једној од својих литургијских молитава која каже: "Јер пошто кроз човјека гријех уђе у свијет, и кроз гријех смрт, то Јединородни Син твој, Који је у наручју Тебе, Бога и Оца, благоизволи родити се од жене, Свете Богородице и Приснодјеве Марије, подвргнути се Закону и кроз тијело своје осудити гријех, да би они који умиру у Aдаму, били оживљени у самом Христу твом"( Служебник, Бгд.1998. Он дакле, Који је сишавши са Небеса узбуркао и Небо и земљу, рекао је: "Док сам у свијету, свјетлост сам свијету" (Јн, 9,5) и свако ко би то могао схватити и осјетити, могао би и оздравити. Васкрснувши потом и вазневши се на Небо - није за Собом оставио никога равнодушним према Себи.
Исцјељујући овог слијепог од рођења, Христос материјалним и опипљивим посвједочује духовно и невидљиво. Узевши блато, (као симбол наше природе, од земље саздане), и додавши му своју пљувачку, (дакле нешто у цијелости Његово, Божанско), Он још једном посвједочује да је свако исцјељење и оздрављење плод сусрета и сарадње између Бога - Творца и Саздатеља, и човјека - сарадника Божијег. И свакако да је Он, Који је и створио човјека, могао без икаквог видљивог ритуала, само ријечју, да отвори очи његове, (као много пута до тада), али, како нас уче Оци Цркве, по премудрости Својој Господ користи сваку прилику да нас поучи. Дакле, суштинска порука је у томе да - када је Господ ту - свака сила гријеха престаје, нестаје и бива исцјељење. И ево, опет болесног и немоћног човјека упућује на воду, (као и раслабљеног, као и Самарјанку, као и много других јеванђелских личности), показујући тиме да нема здравља ни прогледања духовног без умивања "очиститељном" водом Светог Крштења, тј. без уласка у Свету Цркву Његову, (тај духовни Силоам и Витезду).
Тако Господ користи све могуће начине да би нас спасао. Његова топлина оживотворава и чини свјетлоносном чак и творевину, користећи је као повод да би нам се приближио. Он бива Онај Који нас храбри и учи, Онај Који нас потреса и брине. Разговара, увјерава, допушта болест и смрт бивајући каткад страшан у сили и моћи Својој. Ипак, Он увијек правилно и мудро устројава путеве нашег живота, са само једним циљем - да нас спасе. Некада се скрива, а некад најнепосредније открива, показујући да "без Њега не можемо чинити ништа."
Заиста, у тијелу човјечијем велико чудо су очи. У њима као да је садржана сва тајна човјечијег бића. "Помоћу очију", говорио је о. Јустин, велики теолог и духоносац наших дана, "човјек је увијек у срцу свог загонетног бића. Њима, увијек је у вези са вјечним и богочовјечним, са бесмртним и непролазним."( Aрхим. Јустин Поповић, Тумачење Св. Јеванђеља по Матеју).
Прво са чиме се прогледали слијепац сусреће јесте - Лице Божије. Ево нам још једне духовне истине: онај ко прогледа и ко се ослободи од таме гријеха и робовања тој тами, одмах бива удостојен виђења Лица Божијег. Такав човјек сагледава себе у свјетлости Лица Божијег и постаје свјестан сталног Божијег присуства у своме животу. Зато се у једној молитви, (са краја јутарње службе), каже: "Христе, Свјетлости истинита, Ти просвећујеш и освећујеш свакога човјека који долази на свијет; нека нас озари свјетлост лица Твога, да у њој угледамо неприступну Свјетлост; упути стопе наше на творење заповијести Твојих, молитвама Пречисте Твоје Матере и свих Светих Твојих. Aмин." (Служебник, Бгд.1998.)
О овоме говори и један од Светитеља Цркве, Св. Симеон Нови Богослов, у једној од својих "Химни божанствене љубави":
"Једнога дана, док сам корачао и хитао ка извору, Ти си ме срео на путу Христе мој! Ти, Који си ме претходно очистио од свакога гријеха, тада си у мојим очима заблистао Божанским сјајем и одмах сам схватио да свјетлост коју сам претходно гледао није била истинита свјетлост. Видио сам Те, зачудио се и задивио, али још нисам знао да си то Ти, већ сам се дивио и питао: Ко ли је Овај, толико светао и блиставији од сунца? A онда си ме по први пут удостојио да чујем Твој сладосни глас, (...), подрхтавао сам ( . . .) и у мислима говорио: Каква је то слава да видим Бога!?"
Ове ријечи Св. Симеона, као да су ријечи човјека о коме говори данашње Јеванђеље. Јер и он - прогледавши - схвата да слијепило није не видјети сунца већ - не знати Христа. Овај слијепорођени схвата да тако чудесно дјело не може учинити обичан, смртни човјек. Са тјелесним видом, у њему се отвара и онај други, духовни.
"A бијаше субота кад Исус начини блато и отвори му очи. (. . .) Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога јер не светкује суботу. (. . .) A он одговори и рече: Је ли грешан не знам; једно знам - да бијах слијеп и сада видим. (. . .) У томе и јесте чудо, што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје. A знамо да Бог не слуша грешнике, него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. (. . .) Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. (. . .) И истјераше га напоље. Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: A ко је он, Господе, да у њега вјерујем? A Исус му рече: И видио си га, и онај који говори са тобом тај је. A он рече: Вјерујем, Господе. И поклони му се" (Јн. 9,14; 9,16; 9,25; 9,30; 9,31; 9,33; 9,35-38).
И опет, као и у Јеванђељима претходних недјеља овог Пасхалног периода, Господ изабира обичног, непознатог, слабог и презреног човјека, (јер је у јудејској традицији болест увијек схватана као казна за гријех), да пројави преко њега славу и моћ своје Божанске Личности, и да објави кроз њега вјечне истине духовног живота. Но, иако је још пророк Исаија говорио: "Тада ће се отворити очи слијепима, и уши глухима отвориће се. Тада ће хромац скакати као јелен и језик нијемога пјеваће" (Иса. 35,5-6), Истина оста сакривена од фарисеја, тих учитеља народа који су - слијепо се држећи слова Закона и вјерујући своме расуђивању више него очигледним свједочанствима - одбили да у Христу виде Сина Божијега. A овај слијепи, прогледавши, схвати да је вид дар Божији и због своје благодарности и повјерења би удостојен и духовног прогледања. Прогледавши тјелесно, (кад му Господ отвори очи), он прогледа и духовно, када је повјеровао у Исуса као Сина Божијега, рекавши: "Вјерујем Господе" и поклонио Му се. A Црква нас, као и претходних седмица, непрестано поучава откривајући обиље порука и значења садржаних у Јеванђељу. Ево једног од тропара који исказује сву драму и дубину догађаја кога смо свједоци ове недјеље: "Ко да искаже силу Твоју Христе; или ко да сагледа обиље Твојих чудеса; двоструко се - по милости Својој - јавивши природом на земљи, и исцјељење си двоструко немоћнима давао. Не само тјелесне очи, већ и душевне, отворио си слијепом од рођења. Зато Те, исцијељен, исповиједи као јавившег се Бога, Који свима дарује велику милост."
* * *
Очевидно је да су духовно и тјелесно у човјеку нераскидиво повезани. Да је Христос Спаситељ, Који је дошао у свијет ради нас и ради нашег спасења. Дошао је, да би запалио у срцима нашим непролазну свјетлост богопознања и отворио очи нашег ума за разумијевање Његове јеванђелске проповиједи и дјела. Да бисмо се тако, стекавши у овом животу вид духовни, у будућем вијеку удостојили наслађивања Његове вјечне свјетлости.
