Епископ Григорије: НЕДЈЕЉA СВИХ СВЕТИХ
"Сваки који призна мене пред људима,
признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. A ко се одрекне мене
пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на Небесима. Који
љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или
кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за
мном, није мене достојан. (...) Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за
мном, у новом животу, кад сједне Син Човјечији на пријесто славе своје, сјести
и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу имена мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни. Aли ће многи први бити посљедњи и посљедњи први" (Мт. 10,32-33 и 37-38; 19,27-30).
Прва недјеља по Духовима посвећена је свима Светима наше Цркве. Показавши нам и увјеривши нас у то да је Дух Свети "Ризница добара" и Онај без чије благодати не можемо чинити ништа, Црква, (тј. Сами Христос Који је живо присутан у Своме Св. Јеванђељу), сада нам открива ко је то, и какав треба да је облагодаћени човјек. Открива нам човјека чији живот - Њиме освећен и просвећен - постаје икона и примјер савршеног, тј. савршено оствареног живота "по Богу." Поставља пред нас лик новог човјека који је истински Божији сарадник на дјелу свога спасења, и који је у свом животу остварио оно о чему Aп. Павле говори када каже: "Не живим више ја, него живи Христос у мени" (Гал. 2,20).
Тај човјек је, дакле, човјек који је све оставио ради Христа. То је човјек који никога и ништа не претпоставља љубави према Богу, зато што зна да једино у Њему може и све остало добити за вјечност. Удаљивши се од свијета (не нужно физички већ - настројењем, вољом, жељним дијелом себе), и сјединивши се са Богом, такав човјек у Богу поново сусреће свијет, али га сада гледа Божијим очима. На тај начин, ништа што је остављено Бога ради не бива изгубљено, већ постаје сјеме похрањено у тло срца, које чека вријеме да да свој род.
Христос говори тешке ријечи: ко воли оца или матер, жену или дјецу, земљу или било шта друго више него Њега - није Га достојан. Ове ријечи, ако хоћемо бити искрени, попут ножа продиру у дубину нашег бића и расијецају га на двоје. Међутим, будући да је једино Он побиједио смрт (која обесмишљава све што имамо и јесмо), и у Себи нам подарио сва средства којима можемо себе - као добру њиву - припремити за Божанствену сјетву Духа Светог, Он и јесте Једини Који то од нас може тражити. Притом, Христос ово претпостављање Себе свему другом не тражи због Себе, већ због човјека, који и поред све своје љубави и жртве према онима које воли, није у стању да сам, без Бога, ту љубав учини вјечном; тек када "сами себе и једни друге" предамо Богу и Њега поставимо за темељ и основ свега што чинимо и јесмо, у Њему ћемо поново наћи и себе и све своје, али сада преображено, осмишљено, васкрсло и порођено за вјечност.
И ево нас сада, у Недјељи Свих Светих, пред једном великом темом, темом о којој је увијек корисно говорити јер се тиче (дубоко и суштински) наших сопствених живота. То је тема светости, о којој говоримо често, али најчешће посматрајући је из једне строго етичке перспективе. У том контексту, светост мјеримо бројем врлина, интензитетом подвига или стилом живота, и подразумијевамо да се до ње долази сопственим трудом и напорима, а све то да је резервисано за тамо неке људе за које не можемо ни замислити како чудесно изгледају ни гдје живе. Притом, често заборављамо да је Бог "Једини Свети", и да је светост човјека увијек сразмјерна степену његове отворености и љубављу порођене чежње да у себе смјести Њега, Који "просвећује и освећује сваког човјека који долази на свијет" (молитва са краја Јутрења).
Ми, православни хришћани, требало би да знамо и цјелокупним животом да исповиједамо да није могуће постати свет и светост извући из природне моћи човјека. Бог Који је "Једини Свети", ту светост дарује онима који хоће да је приме, и који то своје хтијење изражавају кроз држање заповијести и уопште - својим животом по Јеванђељу. То значи да наши подвизи и врлине нису циљ сами себи, нити мјерило светости, већ само средства за сједињење са "Јединим Светим". Тек сједињење са Њим "Чија је воља светост наша", освећује наше животе који постају попут огледала у којима се огледа свјетлост Божанства.
Хришћанска педагогија за крајњи циљ живота поставља светост, и спасење види у томе да се у Цркви нађемо као сабор светих који своје постојање црпи из Христа. Ходећи тим путем, хришћани не само да осмишљавају и усмјеравају своје живљење на земљи, већ и рјешавају и поништавају највећи проблем човјеков до сада у историји - проблем смрти. Поставши сасуди достојни Свете, Једносушне, Животворне и Нераздјељиве Тројице (а то постајемо прије свега вјером у Свету Тројицу, љубављу и надом, а онда и сваком другом врлином која одатле произилази), ми се са Светом Тројицом сједињујемо и постајемо и сами освећени њеном светошћу. И тада, наш живот и све у њему постаје свето: тада све оно што смо оставили Бога ради (да бисмо Му се што потпуније предали), налазимо у Њему обновљено, ослобођено, право.
Говорећи о овој теми, Св. Симеон Нови Богослов свједочи да није толико важно шта човјек чини у животу, него шта јесте у животу, тј. да ли је сличан Господу нашем Исусу Христу или Му није сличан. Он каже: "У будућем животу хришћанин неће бити испитиван да ли се одрекао цијелог свијета у име љубави за Христа, ни да ли је раздијелио своје богатство сиромашнима, ни да ли је постио у бдењу и молитви, ни да ли је плакао и уздисао за гријехе своје (...), него ће пажљиво бити испитиван да ли уопште личи на Христа, као син на Оца (Др Aлександар Каломирос, Теолошки погледи, бр. 3-4 за 1984.) Заиста, Светитељи су истински примјери тога да оно што у човјеку вриједи нису толико његове тјелесне и интелектуалне моћи, или достигнућа, већ више од свега његова могућност да постане заједничар Христовог Васкрсења. Тајна Христовог Светитеља је тајна васкрслог човјека, и зато циљ његовог живота није да узрасте у врлини, да постигне лични напредак или да чини чуда, већ да се свецијело преда Богу и тиме постане служитељ велике тајне спасења, кроз живљење не за себе, већ за Онога Који је за нас умро и васкрсао.
Један од нама савремених отаца (Игуман Манастира Ивирона на Св. Гори, о. Василије Гондикакис), каже да се "кроз све Свете Оце провлачи једна иста златна жица: сви воде истом циљу - слободи Светога Духа (Јером. Василије Гондикакис "Монашко ткање на чунку живот . Ισυχια 1994.) Сви, дакле, воде истом циљу, али сваки на себи својствен начин изражава свој лични опит. "И сво то духонадахнуто мноштво, које је живјело у разним мјестима и разним временима", пјева једну исту химну Богу. Ово је могуће зато што су живећи Духом и у Духу они надишли границе времена у коме су живјели, и постали причасници вјечности, у којој све црпи живот и снагу из Једног Истог Извора.
Није дакле случајно, да се у ову Недјељу посвећену свима Светима чита управо Јеванђеље које говори о остављању свега ради Христа. Светитељи који су се свега, па и самих себе одрекли ради љубави Божије, схватили су да једино изгубљен ради Бога и ближњих човјек бива у стању да нађе самога себе и досегне своје истинске размјере. Смрт и ишчезнуће старог човјека у њима (са свим његовим варљивим жељама и пристрасностима), постала је за њих темељ новога живота. Од тог тренутка "добровољне смрти" у њима живи нови човјек, и то у једној новој, другачијој стварности - благодати која све прожима.
Битно је схватити да врлински живот није нешто нама страно и непознато, већ да је управо он - најприродније стање нашег бића које је кроз гријех и робовање страстима искривљено и помрачено, тј. замијењено овим и оваквим животом који водимо, и који смо почели сматрати за природно стање. То значи да Светитељи нису нека посебна врста људи чији је живот за нас недостижан, већ да су се они, кроз подвиге и напоре, из једног неприродног робовања страстима само вратили у најприродније стање "слободе дјеце Божије." Они су схватили да је Христос "Једини Истинити Бог и Живот вјечни" (1Јн. 5,20) и као Такав - Једини Спаситељ, Једина Истина и Једини Извор живота за човјека ког је створио. Не налазећи "изговоре за гријехе" (Пс.140), већ чинећи све што су чинили - ради Њега, они су поживјели на земљи и прешли у живот вјечни не живећи више себи, него Ономе Који је за нас умро и васкрсао.
Понијевши свој крст (било кроз мученичко страдање и спољна прогонства, или кроз "добровољно мучеништво" у одрицању од себе и свега свога), они су за образац своје личности поставили Христа, Који је "јечни логосни циљ и богоподобно савршенство човјека"(Еп. Aтанасије Јевтић "Живо предање у цркви", Врњачка Бања 1998). То је најочигледнија пројава ријечи Св. Василија Великог који каже да: "Све што је створено, са незадрживом жељом и неограниченом љубављу хита, тежи и враћа се Њему, Сину Божијем и Богочовјеку, Начелнику и Снабдјевачу живота". (Еп. Aтанасије Јевтић "Живо предање у цркви", Врњачка Бања 1998). Узевши на тај начин свој крст (и испунивши Христове ријечи из данашњег Јеванђеља), удостојили су се тога да се Сам Христос усели и обитава у њима. И ту је светост дошла као дар, тј. као Божански одговор на њихову слободну жељу за животом, постојањем, сарадњом и ступањем у заједницу са Њим, и кроз Њега - са свим људима.
Дакле, мјера светости нису неке необичне способности или моћи (које често остварују и разноразни гуруи и магови, и које се понекад тренингом могу извући из људске природе, али су далеко од светости), већ је мјера светости присуство у човјеку благодати Духа Светога, која све чини новим. Светитељи Божији које данас прослављамо, у ствари су благодаћу преображени и препорођени, тј. ослобођени и богоуподобљени људи. Они собом откривају тајну истинског Христовог човјека, јер живот у гријеху, без благодати - лажни је живот, будући да је само Христос "Истина Која ће нас ослободити" (Јн. 8,32). Зато је (ако се и сами трудимо да живимо по Јеванђељу) њихово присуство у нашим животима тако живо и опипљиво, надилази границе времена и простора и узводи нас од данас до вјечности; показује нам да у Цркви не постоји разлика између старог и новог, јер у Тијелу Васкрслог Христа наш живот добија једну нову, вјечну димензију.
Пророк Исаија је у Старом Завјету говорио да је блажен онај који има сјеме на Сиону и сроднике у Јерусалиму. И заиста, блажени смо и сви ми који смо дјеца Цркве, јер пред Пријестолом Божијим имамо зборове Светих који непрестано посредују за наше спасење. Данашњи Празник је Празник велике радости и утјехе, јер у Светима које прослављамо испуњује се наша вјера у то да је Царство небеско човјеку достижно. Заједно са Мајком Божијом, они представљају незалазну свјетлост и сигурни путоказ наш у овом вијеку који пролази, али и непоколебиву наду и поуздање у оном будућем вијеку који долази.
