Епископ Григорије: Предање је увијек кретање напријед

При помену Православне цркве често чујемо и то да је она конзервативна, а у значењу заосталости, застарјелости, окамењеног морализма и гајења одређених форми живота и понашања које је савремено друштво превазишло. Овакве оцјене су веома површне, и то најбоље знају они који су осјетили такозвану "савременост" и истинску савременост Цркве, то јест њену свевременост по питању хватања у коштац са проблемима савременог човјека, како на личном, тако и на плану заједнице. Или конкретније, најбоље се то огледа у прихватању човјека без обзира на морално, социјално, економско, здравствено и свако друго стање у коме се он може наћи.

Но, ако ми православни желимо бити искрени према самима себи, признаћемо и то да је у нашем самопоимању долазило и долази до девијација које једним дијелом могу да допринесу томе да будемо доживљени тако како смо у претходним редовима навели да НЕ ТРЕБA да нас доживљавају. Таква оптужба нас наводи на размишљање о конзервативизму, или још боље, о односу и разлици између Светог Предања и конзервативизма у Цркви.

Предање посједује живу динамику која одређеним формама мишљења и вјеровања даје значење и примјену у данашњем времену. С друге стране, конзервативизам је статичан и води ка окамењености старих форми и чува форму ради саме форме. Православна теологија и богослужење је, нажалост, често тумачено и као конзервативно и окамењено, заустављено у једном специфичном времену.

Према тим схватањима православна теологија изгубила је своју динамику и претворила се у музејско и архивско чување постојећих форми, које тешко налазе своју примјену у суочавању са проблемима савременог човјека. Иако су ове оптужбе суштински нетачне, оне постоје и на њих, чини нам се, треба дати одговор нарочито због оних безазлених.

A то поготово зато што су неки наши учитељи вјере кренули путем очувања "древне" форме богослужења, које би се могло сажети у констатацији: "Јесмо конзервативни, и нека смо, нећемо попустити у томе". Полако, неодступљиви став може прерасти у инаћење, што никада нису чинили Свети оци, него су на примједбу сабрано и разложно одговарали у циљу спасења човјека који жели да буде спасен.

Занимљиво је да је пут теолошке мисли и развоја литургијског живота у православном хришћанском свијету заиста показивао изузетно велику динамику, која је понекад усљед разноликих поробљавања и притисака, који су били прије свега политички, сведена на очување постојећих форми, а њима је често даван космички и вјечни карактер. Такође је симптоматично то да чим је јењавао тај репресивни моменат, динамика живота у вјери и њене артикулације у богословљу су се поново и хитро успостављали, те је у тим временима развој теолошке мисли и богослужбених форми био веома интензиван. Отуда је веома важно афирмисати значај ТРAДИЦИЈЕ (ПРЕДAЊA) (латински: tradicio, грчки: παράδοσις). Свето Предање није, дакле, само повратак на неке старе форме, вјеровања, богослужења.

Тај "археолошки" приступ обнови, или боље рећи реформи литургијског живота примјетан је у западној литургијској пракси, која је довела до Другог ватиканског концила. Такав начин опхођења према традицији заснива се на непромишљеној реконструкцији неких ранохришћанских елемента, што је довело до огољења литургијског живота и његовог свођења на наводну "ранохришћанску једноставност."

Римокатолички чувени аггиорнаменто (ађорнаменто) - посавремењење, довео је литургијску реформу у ћорсокак, тако да је данас све више апела међу самим римокатоличким теолозима да се поново оживи богослужење и тако врате његови значајни елементи, потом и повећа употреба икона, свијећа, тамјана, појања итд. Наш став био би заснован на учењу наше Цркве о Предању, које је тако јасно изразио велики православни мислилац Владимир Лоски. Предање је, како он каже, "живот Светог духа у Цркви", и увијек је кретање напријед, кретање које свакако не негира прошлост, већ старе форме оживљује одијевајући их у ново рухо, са једним истим циљем - објављивање Христа овоме свијету.

Међутим, православни који се залажу да све остане по старом, у ствари, исповиједају своју сопствену немоћ да се ухвате у коштац са проблемима времена у које их је Бог поставио. То је, заправо, признавање пораза пред свијетом, што никако не изражава природу Цркве (а њена природа је Живот).

Та тенденција иде тако далеко да се у нашим храмовима на сталцима за иконе могу наћи слојеви тканине једни преко других, стари десетинама година, јер се нико не усуђује да било шта промијени, па чак ни једну обичну похабану простирку. Нажалост, међу нама православнима постоје људи који би жељели да окамене форму, као да је форма та која уобличава самога Господа Христа, а не Он њу. Овај начин мишљења је често посљедица тешких историјских прилика које су задесиле Православну цркву, као што су била ропства и сви они културни и образовни проблеми која су она доносила.

Тако је једно живо предање литургијског живота, чији је вјечни карактер литургија и живо учешће заједнице у литургији, замјењивано конзервативним ритуализмом. A, постепено, ритуализам је губио контакт са основним смислом литургије као евхаристијског сабрања, тиме и са човјеком ради чијег спасења је Света литургија дарована.

Нигдје као у литургијском животу не може се боље сагледати та разлика између конзервативизма и Предања. Ту можемо јасно видјети да је било "конзервативизам", било "новотарство" немогуће само по себи у православљу, јер је конзервативизам затварање црквених двери(врата) за оне који желе к Цркви, док је новотарство негирање историје и Предања.

Зато је од необичне важности да се нашем народу не намеће "сува" форма, већ да се народ охрабри да учествује у животу Цркве, у литургији, не на магијски већ на онај најживотнији начин. Наравно, потребно је велико расуђивање у начину на који уводимо народ у богослужење и живот Цркве уопште, јер народ треба да и сам препозна наше напоре као континуитет живог Предања, као и да себе преиспита уводећи своје биће у Тајну над тајнама.

Овдје ћемо покушати да покажемо како је Света литургија та спасоносна форма, али не као пуки обред него као сами живот у односу на Бога и другог човјека, и у односу на сав свијет у коме живимо. То је Живи живот, покрет ка Царству Божијем и већ овдје и сада предукус тога Царства... И према томе, то је радост а не нека страшна мистерија кроз коју се пролази натмуреног и тужног лица, у којој људи долазе са укоченошћу и неким нездравим страхом, како често можемо да видимо у нашим Црквама. Нарочито тако изгледају они који се називају чуварима тј. "конзерваторима", јер су прије свега себе конзервирали, па би онда хтјели и све остале.

Литургија никада неће моћи бити конзервирана, затворена, усмрћена. Она је стално и непрестано идење у сусрет Христу, са Христом и ка Христу... Покрет у вјечности и за вјечност, излазак из времена и спасење тог времена, освећење простора и природе, једном ријечју: спасоносни догађај. И живот сваког од нас је такође догађај, и то увијек и у сваком свом трену. Aко га, међутим, спријечимо да буде догађај, ако га свежемо и затворимо, смрт не морамо чекати јер она је већ ту. A то онда нема никакве везе са православним хришћанством, јер за живот ми живимо, а не за смрт...

Глас Српске, 11. април 2008.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка