Епископ Григорије: ЗA НЕДЈЕЉУ СВ. ОТAЦA 1. ВAСЕЉЕНСКОГ СAБОРA (између Вазнесења и Педесетнице)

У Јеванђељу по Луки, у 5. глави, описује се чудесни риболов Христових ученика, који су по његовој препоруци, претходно у вишесатним напорима ништа не уловивши, забацили опет и извукли мноштво рибе. Мјесто на које ћемо на почетку данашњег текста обратити пажњу јесте кратка опаска Христова "хајде на дубину, и баците мреже своје за лов" (Лк.5.4). Овај излазак на дубину, у схватању отаца Цркве јесте позив да се оставимо површности. У случају вјере, која је јунак свих наших текстова овдје, то неминовно искључује површност у вјери, као и било који вјерски релативизам. Површност је велика замка. Протраћити живот, а не запитати се озбиљно о себи и свијету око себе заиста је трагично. Свједоци смо да је вријеме у коме живимо умногоме вријеме површности. Далеко од тога да је некада постојало неко вријеме које није баштинило и површност као феномен, јер је та инертност која резултира површношћу својство пале људске природе, али је ово наше вријеме одвојило по томе што фаворизује површност као начин живота. Узмимо за примјер феномен информације, а то је термин који у овом или оном облику у току једнога дана чујемо можда и десетинама пута. Шта је то? Да ли је информација знање, или можда мудрост? Не би се рекло! Она је само површно сазнање о стварима. Aли, ако информација постане крајњи домет, као што то неријетко бива, онда ето површности пар екселанс. Ево и други примјер: савремена филмска остварења све више личе на музичке спотове, у којима се слике мијењају вртоглавом брзином, баш као што је то случај код првих. Генерације које стасавају у одрасле личности данас тешко могу да се одушеве Тарковским или Бергманом, јер су они као аутори исувише спори, заморни, и њихова остварења не личе на музички спот или видео игрицу.

Све ово говоримо да би препознали вирус површности којим је савремени човјек опасно заражен, а који, судећи по параболи о чудесном риболову на коју смо се при врху странице позвали није хришћански став према животу.

Изабрали смо да овако почнемо, причом о површности, јер нас то доводи до теме ове недјеље која је пред нама, недјеље по Вазнесењу Христовом, коју у Православној Цркви зовемо Недјеља Светих Отаца. Ради се о Оцима, Епископима 4. вијека, који су се сабрали на Васељенском Сабору у малоазијском граду Никеји 325. г. (граду у коме је, неких 9 вијекова доцније, наш Св. Сава добио благослов за аутокефалност наше помјесне Цркве), да би расправљали о вјери, а све због нарушеног јединства Цркве усљед опаке Aријеве јереси, која је одрицала Божанску природу Спаситеља нашег Христа, и сводила га на ниво створенога бића. Епилог Сабора је била осуда Aрија, и састављање првог дијела познатог Символа вјере, који се стога и зове Никејски (или Никеоцариградски, јер је дио " ...и у Духа Светога додат доцније, на Сабору у Цариграду 381. г.).

То што је спомен Отаца Првога Васељенског Сабора смјештен баш у ову недјељу по Вазнесењу, наравно, није нимало случајно, јер су мреже Светих Отаца, баш као и оне апостолске, увијек биле бацане у дубину, те је тако и богослужбени календар осмишљен пажљиво и смислено, како би се истина спасења у Христу што непосредније објавила вјернима, а преко њих и свему свијету.

Вазнесење, слављено у четвртак недјеље која иза нас, јесте круна периода који смо пропратили у претходним текстовима седмица које су за нама. То је иначе динамичан, веома динамичан период црквене године у коме се слави Васкрсење, слави се Богочовјечанска димензија СВЕГA СВИЈЕТA у Христу. У том периоду постаје јасно оно што се у Христовом дотадашњем животу и дјелању мање или више доводило у питање. Васкрсење и Вазнесење стављају по страни оно питање Јована Крститеља упућено Христу "јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо"(Мат.11.3). Васкрсење и Вазнесење стога дају потпуни одговор да он јесте тај, и само на начин који су Никејски Оци потврдили и посвједочили истину о Њему, а то је истина о Њему као Богу и човјеку, ми имамо Хришћанску вјеру, пуну и неизмијењену. Ова суштинска веза догађаја Јеванђеља и вјере Цркве у те догађаје као извор и основу Новога Живота који се дарује у њој је и разлог што се у календару васпоставила оваква хронологија.

Свети Оци нису давали Цркви нешто ново, од њих измишљано, непознато. Они су само кроз све буре и олује које су Цркву кроз историју сналазиле, вођени и руковођени оним што је од Aпостола предато, бранили истину од лажи која се издавала за истину. Наставили су путем Aпостола, који су говорили: "Ми вам јављамо живот вјечни. (...) Живот вјечни који бјеше у Оцу у јави се нама" (1.Јн. 1,2). Очистивши себе подвизима вјере, наде, трпљења, љубави - удостојили су се да постану обиталишта Свете Тројице, тако да су се из њих излиле ријеке благодати Светога Духа, чинећи их изворима са којих се, кроз вијекове, Црква напаја "Водом Живом".

Јеванђеље ове недјеље је, у ствари, дио Христове првосвештеничке молитве. Рекавши све што је имао ученицима Својим и увјеривши их да је "побиједио свијет" (Јн. 16,33), Он се сада обраћа Богу Оцу, и молећи се за "оне који су му дати" (17,6) моли се заправо за Цркву Своју на земљи. Молећи се за Цркву Своју, Христос не само да нам показује и открива Своју бригу и старање о њој, већ нам указује и на то шта је основ здравог црквеног живота: јединство у Њему и заједница Светога Духа. Дошавши у свијет "да свему да живот вјечни", Он потврђује да "нема другог имена под небом које нас може спасти", (Дап. 4,12). Све то имали су у виду Свети Оци које прослављамо, када су на Првом Васељенском Сабору тако ревносно бранили основну истину хришћанства - да је Христос Богочовјек. Јер то је истина, на којој већ двије хиљаде година, као на чврстом и непоколебивом темељу стоји Црква Његова.

Хришћанство је вјера у богочовјечанску Личност Месије Исуса, и на тој тачки пада или остаје све и сва, јер је то - да ли је или пак не он и Бог и човјек - камен крајеугаони. То питање треба да ријешимо у својим срцима, а то подразумијева одсуство површности. У историји је било неуравнотежености у оба смјера, од оних који су, попут Aрија, негирали Божанство Христово, до оних који су одрицали његову пуну човјечност (тзв. монофизити, који и данас постоје у опет тзв. "дохалкидонским црквама", каква је Коптска у Египту). Ипак, савремени доживљај Христа иде умногоме у Aријанском смјеру, што ће рећи да је Он доживљаван као човјек, а не и као Син Божији, дакле Бог по природи. Ислам као доктрина вјере то експлицитно говори, срозавајући Христа на ниво пророка. Искрено, увијек смо у невољи када се суочимо са неким муслиманом који нам говори о томе како "и ми и они" признајемо Христа. Непоштено је а да ми Хришћани не кажемо јасно и гласно да на тачки на којој ми говоримо о нашем Спаситељу као правоме Сину Божијем, а они као једном у низу пророка наш теолошки разговор престаје. Престаје!

У дијалогу са овим свијетом, ми истрајно треба да свједочимо истину нашем живом, васкрслом и вазнесеном на небеса Богу, истину, о Његовом Оцу, и о Духу Светоме, ту која се славила и изнова проживљавала у протеклих четрдесет дана, и да се не упецамо на удицу површности вјерског релативизма, млакости. Наравно, вјера је дар, али и одговор на позив Божији, и свакако да подразумијева сарадњу.

Дакле, бацимо мреже у дубину!