Епископ Григорије: Животна динамичност и статичност конзервативизма

У времену које је за нама, много пута постављено је питање: да ли постојиБог? И на то се питање, на овај или онај начин одговарало, али је оно заједноса тим временом некако непримјетно иза нас измакло. У наше вријеме један заистауман човјек, грчки философ и теолог Христо Јанарас, поставио је једно друго,драматично питање: да ли постоји човјек!?

У Светом Јеванђељу постоји потресна прича о човјеку који је код Овчијихврата у Јерусалиму, гдје је била једна бања, болестан и узет лежао тридесетосам година. A сваке године, на одређенидан, долазио би Aнђео Господњи и заталасаваоводу у тој бањи крај које је он лежао, тако да би се први који би у њу сишао -исцјељивао. Када је Господ Христос пролазио поред узетог, питао га је зашто ион већ једном не сиђе у ту заталасану воду да се исцијели. Одговор одузетогабио је: "Господе, немам човјека,"(Јн. 5,7).

Знамо и ону другу ријеч, кад је онај други у Јеванђељу, видјевши Христарекао: "Ево човјека!" Оно што као свештеник и владика често сусрећемјесте управо то да је врло тешко наћи човјекау свакодневном животу. Нарочито је тешко наћи човјека који носи у себи животнудинамику и ту - ако ми дозволите да кажем тако - библијску личност, човјекакоји ходећи кроз свијет - потреса га, и некако у овај свијет уводи есхатолошкибљесак вјере у оно што долази. Губећи ту и такву вјеру, изгубили смо и изворсвога постојања. И то управо зато што тај извор није само у ономе што је било,ни само у ономе што јесте, већ и те како, и много више - у ономе што ће бити.Оно што је било чувамо оним што јесте, а оно што јесте оним што ће бити, (башонако како је и Стари завјет сачуван Новим завјетом).

То заиста није лако, сјетимо се само рвања Јаковљевог са Богом. Тај примјери безброј других примјера и речи који нас позивају на ту унутрашњу динамикуодноса, у ствари, говоре о томе да је немогућ конзервативизам у оном смислукоји нам је наметнут данас, када су СПЦ и српски народ у цјелини проглашениконзервативнима и стављени у тај кош. Бити конзервативан а бити хришћанин,православни - није могуће. Јер, ево: и јеванђелска прича о талантима говори отоме да је од оних којима је дао пет таланата, четири таланта, три - није битнојесу ли таланти или су вреће блага или злата или сребра - кад се Господарвратио тражено да покажу шта су урадили са тим. И ономе који је рекао: "Тиси ми дао пет - ево ти још пет", и ономе који је рекао: "Дао си мичетири - ево ти још четири", рекао је: "Уђите у радост Господасвога!" Ономе, пак, који је рекао: "Знао сам да си ти човјек којижање и гдје није сијао, твој талант сам закопао и ево враћам ти твоје",није рекао: "Добро, вратио си ми моје и у реду", него му је рекао:"Зли и лијени слуго, зашто си тако урадио?"

Све су ово мале дигресије којима желим да опоменем, или пробудим, илиукажем на то шта би могла бити суштина конзервативизма и које су његове добре илоше стране. Понављам, необично је важно на прави начин схватити шта је тоПредање. То је оно о чему говори Aпостол Јован:"Како сам примио, тако вам и предадох,"(1. Јн. 1,3). Од кога јепримио? Од Господа. Гдје је Господ? Није Господ тамо неки бог, далек иапстрактан, голи појам, превазиђена утвара, него је Бог Онај Који стоји испреднас и Који нас чека, Живи Бог!

Aко ствари поставимо тако да јеБог неко ко нас је створио и тиме завршио свој посао, онда ће конзервативизамбити могућ и својствен чак и хришћанину. Aли ако стварипоставимо онако како треба, и схватимо да Он није само Aлфа и Омега свега, него и Бог Који нас чека, Који каже:"Ходи, дођи, уђи у радост Господа свога" (Мт. 25,21), видјећемо да јеконзервативизам немогућ и да је могуће само оно што Он каже - да се ЦарствоНебеско добија на силу и да га подвижници задобијају.

Дакле, хришћански живот је увијек динамичан и дјелатан однос са Богом, којисе може назвати молитвом, мишљу, вапајем, уздахом, делањем у Њему и за Њега,размишљањем о Њему и сл. И то не само један дан у седмици, и не само један часу дану, и не само јутром и вечером, него у сваком тренутку живота. Читав нашживот је то "идење" заХристом и ка ХристуЖивоту. Гдје год да си, ту је и Бог и питање вашег односа. И ту је то потресно,егзистенцијално питање: "Хоћу ли ја постојати?" И зато је једанчовјек који се много мучио овим питањем могао да каже: "Нека одем и упакао, само да Ти постојиш." A зашто? Зато што тозначи: ако нема Тебе - онда нема ничега. A ми смо данас свесвели на ствар, односно релативизирали смо егзистенцијално питање и више ништаније важно.

То има за посљедицу да ми више немамо ни жив однос са другим људима. Јеркада се угаси и замре наш динамичан однос са Богом - ми више немамо снаге ни задинамичан однос са другим човјеком. A без тог односа, ми непостојимо. Без односа са Богом, ми не можемо да доживимо ништа јер сушта,права, темељна истина јесте да Бог свијет није створио као монолог, већ каодијалог у коме и Он учествује, и то перманентни, стални, силни дијалог."Видјећеш", каже о. Георгије Флоровски, "док се молиш сам кодкуће, како у ствари ниси сам." Нема шансе да будеш сам. Када станеш предЛице Божије, сви они које знаш стоје са тобом.

Зато је много важно да ствари добро поставимо, да схватимо стварност окосебе и правилно разумијемо појмове које употребљавамо да бисмо изразили тустварност. A ништа нећемо моћи да урадимоако не будемо имали ту унутрашњу животну динамику, која чини овај свијетотвореном књигом рукописаних дјела Божијих. Статичност не доноси никоме добра.То знамо и из свакодневног живота - сви смо у неком покрету, у кретању, уделању и ако се опустимо, легнемо, предамо се инерцији - аутоматски тонемо.Живот је описиван у књигама, приказиван је у позориштима и на филмовима, али оннекако највише личи на меч, на борбу, у којој постоје правила. Болна је тоствар, јер човјек хоће да легне, да сједне, да одмори, да ужива, а то не бива.Јер живот стално иде напријед, не стоји, и ту је стално борба која те тјера напокрет. Спаваш ли? Сањаш ли? Aко само мало припазиш,видјећеш колико је интензиван и пун живота чак и твој сан, а камо ли твој дан исваки трен у њему.

Дакле, круцијално питање јесте: има ли у нашем животу те динамике у односуна Бога? Aко нема - шта ти, човјече,радиш овдје?! Ко си? Зашто се крећеш? Куда идеш? Шта је циљ и смисао твогживота?! Тако је и са односом према Предању, гдје ми као народ показујемо једнунезрелост. Зашто? Зато што смо се "откачили" од Предања и изгубили гамислећи да га чувамо својим неделањем. A ништа се, што је живои животно, не може сачувати конзервацијом, него само даљом надградњом. Тако сеи Предање у коме је дар Живота може једино живјети, и то у Цркви Божијој којаје "катализатор". Црква зна шта је од новог добро, а шта се од старогможе одбацити, тј. она зна да се ништа старо не може сачувати без новога и тогасе не треба плашити. Нећемо моћи да живимо ако будемо гледали само уназад. Нашпоглед унапријед и наше осјећање за Предање - како је, опет, говорио блаженеуспомене о. Георгије Флоровски - јесте хођење унапријед. Повратак Предању је -идење унапријед.

Човјек који живи у Цркви не смије бити уплашен и збуњен, зато што он зна ико је био, и ко јесте, и шта хоће. Aко није тако, онда имавелики проблем идентитета: ко је он, шта је, куда ће, шта сад са тим својимживотом да ради? И онда долази апатија, (на личном плану), или, (нанационалном), некакво увјерење да смо ми као народ проклети! Нико није проклет!Проклет је само онај ко себе доведе у позицију да не може да се макне самјеста. A свако је позван да устане икрене. Јер Христос, кад год у Новом завјету пролази поред људи, говори:"Хајде, устани и ходи!"

A ми сада често затичемо нашнарод спућеним, препаднутим, пресјеченим, у сталном страху и ишчекивању - штаће политичари урадити, шта ће се десити сутра и слично. Aли у свему томе Црква мора да буде одговорна и храбра.Јер - Црква је Живот, и ако не носи у себи живот, онда - шта ће ту? И Црква језадужена за сваког од оних који овдје живе. Без обзира на то што је неко,можда, отишао на ову или ону страну. Он је такав какав јесте, али ми смо тузбог њега, зато што нас је тако учио Христос. Јер ми постојимо и срећни смосамо онда када имамо наду. A наду имамо када онајдруги види у нама живот и каже: "Ти си мој живот и ја сам твојживот." Као што мајка каже када нас види: "Животе мој!" Зато штоона - и не само она - добија живот од нас и ми од ње. Зато што сви црпимо животједни из других.

То смо, ето, почели да губимо, и у томе је зло погрешног схватањаконзервативизма и наводног чувања Предања. A добра страна у повратку Предању била би у томе да видимо како су живјелинаши преци. Они су живјели управо у том динамичном међусобном односу. Није биломогуће да неко живи изоловано, сам за себе. Била је нека бака у Поповом пољукоја је остала сама. И неко јој каже: "Хајде да се преселиш уТребиње!" A она вели: "Па шта ћу јатамо радити?" "Имаш парк, можеш да шеташ", узврати јој он."Па да каже народ да сам луда!" - повика. Она, дакле, не може стварипоставити тако да је њен животни смисао у некој шетњи. Јер сав њен дотадашњиживот био је у неком усмјереном односу: према кући, комшијама, кравама, трави,цвијећу...

Ми смо то изгубили. Ми више не видимо људе око себе, посматрамо их каообјекте, не видимо да је почело прољеће, да је цвијеће процвјетало, почели смото да превиђамо. A све то, опет, затошто нема ко да нас пробуди. Или често, и кад има ко да нас пробуди, у нама јесве мање спремности да се одазовемо на тај громки глас који каже: "Хеј,човјече, устани, зашто спаваш?

Глас Српске, 18. април 2008.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка