Епископ Игнатије: Не треба да се бојимо дијалога

Епископ Игнатије спада у најистакнутије православне богослове и мислиоце Српске Православне Цркве данас. О томе сведоче његова објављена књига, збирка чланака Сећање на будућност и теолошка истраживања објављена у делу Биће као есхатолошка заједница. Са епископом Игнатијем разговарамо непосредно након завршетка Светог Архијерејског Сабора СПЦ.

Преосвећени Владико, можете ли, у најкраћем, резимирати најважније одлуке управо завршеног Сабора: постоје ли важна питања која су одложена зато што није постигнута сагласност о њима?

— Сабор, као највеће законодавно тело наше Православне Цркве, и ове године се бавио проблемима и унапређењем живота Цркве. Радили смо по одборима. После тога, предлози су излазили на пленум. У једној братској атмосфери, анализирали смо проблеме, нудили смо решења. Одлуке смо најчешће доносили једногласно, а у неким случајевима гласањем. Сабор је донео низ важних одлука, које су саопштене јавности путем званичног Саопштења. Најважније је то што су попуњене епархије, које су протеклих година биле упражњене, као и чињеница да су изабрани нови архијереји. Није било питања која би била одложена због непостигнуте сагласности.Наравно, ни овај Сабор, као ни претходни, није могао разматрати и решити сва питања која постоје у Цркви. Циљ заседања Сабора је да решава суштинска и тренутно горућа питања, која се појављују у животу Цркве. Тим решењима, Сабор унапређује живот Цркве у складу са Предањем, кога се држимо у нашем раду. Живот Цркве у историји намеће различите проблеме, а Сабор је ту да их решава и да одржава континуитет Светог предања, дајући смернице животним токовима Цркве, усмеравајући их у правцу будућег Божјег царства, односно да живимо онако како смо протеклих миленијума живели у Христу.

Да ли је Сабор показао више уједначености, када је у питању одлучивање, или су, овог пута, постојале разлике које је наметнула јавност?

— Сабор има један критеријум приликом решавања – све се решава у складу и у континуитету са нашим Предањем, без гласања и прегласавања. Оно што опредељује рад и смернице Сабора је литургијско виђење и литургијско вредновање живота, тј. виђење живота из перспективе царства Божјег, које нам је Господ обећао, које нам је дао као предокус и ради кога смо сви створени. Ако се гласа, то је, углавном, о персоналним питањима, на пример: ако не може да се постигне консензус приликом избора архијереја, тада одлучује глас већине.Сабор никада не ради под притиском јавности, нити се на дневни ред поставља оно што траже новинари са својим медијима. Сабор се састаје, решавајући текућа, животна питања Цркве. Та питања су архијереји назначили у својим извештајима са терена и тичу се одређене црквене заједнице која је поверена одређеном архијереју.

Прошло је већ десет година од увођења веронауке у државне школе. С обзиром на то да сте Ви творац планова и програма, као и уџбеника за све разреде, какви су Ваши утисци: да ли је веронаука допринела буђењу црквене свести у народу?

— Веронаука у државним школама је имала за циљ да, током једног часа недељно, дâ деци сажет преглед наше вере. Од Сабора сам добио задужење да направим програме и да одговарам за њихов садржај. Нагласак је био на томе да се наша вера приближи савременој деци, на тај начин што ће се употребити искуства која деца већ имају. Сабор је одобрио план и програм за веронауку, који је заснован на томе да све буде представљено на животном, тј. на личном плану, јер је вера израз човекове личне везаности за Господа. Покушао сам, колико је то било могуће, да деци основних и средњих школа покажем да се наша вера, пре свега, тиче вечног живота, односно, да наша вера даје одговор на најважније питање човека и читаве творевине – одговор на питање смрти. Темељ хришћанске вере је Христово васкрсење из мртвих. Покушали смо да објаснимо деци модел постојања Цркве, који је модел за најшири друштвени живот. Показало се, премда то не треба идеализовати, да је наш начин живота у прошлим временима, у нашој средњовековној Србији, али и све до скора, био утемељен на литургијском виђењу живота.

У овом контексту, веронаука је имала за циљ да деци прошири видике и да им покаже како је други човек наш брат, да је он исто тако створен од Господа са циљем да буде учесник вечног живота, да га Господ воли као и свако друго људско биће и да смо сви деца Божја. Циљ је био појаснити деци да је читава природа створена за вечни живот, а не само људи. Показали смо да то нису произвољна мишљења светих отаца и теолога, јер смо указали на то да Литургија пројављује такав живот. Литургија је основа наше теологије, а самим тим је и основа за планове и програме православне веронауке у државним школама. Литургија је икона Божјег царства – икона те истине коју очекујемо. По својој структури, Литургија је сабрање свих верних, укључујући и природу. Објаснили смо деци да су хлеб, вино и уље, као плодови природе, део Литургије, чиме сама природа постаје тело и крв Христова, без које ни ми не можемо да живимо. Литургија нас упућује да су заједница са другим човеком и створена природа неопходни ради нашег постојања, да је то воља Божја и да, уколико желимо да своју вољу саобразимо Божјој, као извору нашег живота, тако треба да живимо.

Да ли је веронаука допринела буђењу црквене свести у народу? Мишљења сам да је још увек рано доносити судове о овоме. Уосталом, као што су вера и хришћански живот ствар човекове слободе, тако је веронаука, као и усвајање програма и знања из веронауке, ствар слободе ученика и зависи од много чинилаца. Један од битних чинилаца, у проблематици да ли ће неко постати верник, јесте искуство смрти и човекова тежња за вечним животом.

Како видите веронауку у будућности, који су њени циљеви и домети?

— Циљ веронауке је увек исти – приближити деци у школама хришћанско, православно виђење постојања света, виђење човека и његовог достојанства, као и виђење узајамног односа човека и природе, и то из перспективе будућег Божјег царства. Поставља се питање: да ли се тај циљ може остварити кроз школско васпитање? У садашњим условима школског система, где деца имају десет предмета који међусобно „не кореспондирају” и где сваки говори нешто за себе, врло је тешко да веронаука постигне циљ. Веронаука не може постићи велики успех у оваквом систему школства, у коме се у мноштву предмета форсира сасвим другачији поглед на живот, суштински различит од онога који заговара Црква. Не треба се заваравати – наша деца су опседнута савременом технологијом (компјутери, телевизија, мобилни телефони и сл.), која промовише начин живота који је директно у супротности са нашим православним виђењем живота. Жао ми је што Црква и интелектуална елита нашег друштва не указују на погубне елементе савремене технологије, на којој се темељи наша цивилизација. Технологија се обично оправдава тиме да доприноси бољем животу човека и побољшању комуникације са светом. У чему ови технолошки медији, које смо набројали, доприносе комуникацији и зближавању људи? Напротив, користећи савремену технологију, људи су све даље једни од других, све више се раслојавају и постају индивидуе које немају потребе чак ни за најосновнијом комуникацијом с другим, која се темељи на физичкој присутности другог – да се поздравите са човеком, да се рукујете, да се пољубите, што указује на потребу да имате другога поред себе у физичком смислу. Овде треба да будемо опрезни, јер на том физичком присуству другога се темељи и потреба за васкрсењем мртвих у телу. Технологија ствара виртуелни свет и отуђује човека од другог човека и од природе, стварајући индивидуу која не трпи другога и која троши природу. На телевизији, у јавном животу, па чак понегде и у Цркви, понекад се промовишу вредности које нису црквене. Тачније, промовишу се вредности које нису у служби реалног живота. Савремени начин живота је супротан веронауци коју желимо да посведочимо као православно виђење постојања и живота. У том контексту се може донети закључак каква је судбина веронауке у будућности. Но, и поред тога, не смемо се одрећи могућности да упућујемо апел, да говоримо и сведочимо о животу који нам пројављује православна Литургија, надајући се да ће то чути они који су будући креатори живота, надајући се да ће им то постати модел за другачији живот, другачији модел у односу на нашу савремену цивилизацију, макар у периоду када се покажу и сви негативни плодови савремене технолошке цивилизације.

Мислим да ће будућност веронауке зависити, пре свега, од враћања на Литургију, као на прототип и образац за живот. Другачије звуче речи Бог, ближњи, природа и човек када их ставите у литургијски контекст, а другачије када о томе говорите у контексту схоластике, тј. у контексту индивидуалног искуства живота који је утемељен на људској логици.

Дуго година сте професор догматике на Православном богословском факултету у Београду. Извели сте много генерација студената. Какав је Ваш утисак о младима који данас уписују ПБФ? Да ли су заинтересовани? Да ли им је тешко да разумеју догматику?

— Интересовање младих за студирање теологије зависи од много чинилаца. У периоду комунистичког система, који није благонаклоно гледао на Цркву и на њено сведочење, генерације младих су студирале теологију из најдубљих побуда, јер су били запитани о смислу живота, не пристајући на површна решења која им је нудила комунистичка идеологија. Данас је ситуација нешто другачија. И даље постоји интересовање код младих људи за теологију, јер се из човека не могу избрисати питања о Богу, о себи, о циљу и о смислу живота. Савремени живот, међутим, оставља мало простора човеку да се замисли над животним питањима која надилазе „дневно-прагматично“. Садашње демократско друштво забавља човека, не остављајући му простор да размишља о суштини свог живота: човек се бави тржишном утакмицом у игри, где мора да обезбеди новац како би се изборио за место у друштву. Теологија остаје по страни... Када, пак, говоримо о рецепцији, односно о предавању и разумевању теологије, треба знати да теологија није као друге науке, које могу да се науче и да постану фонд личног знања. Теологија је блиско повезана са животом, са односом који имамо према другом човеку, са односом који имамо према природи и према Богу, па се не може разумети без тог искуства. Посебно наглашавам запажање Светог Григорија Богослова, који каже: „Не може свако да говори о Богу, него само онај ко је исправног живота и вичан теорији, односно, само онај који има теоријска знања о теологији“. Зато у Цркви нису сви учитељи, како је говорио апостол Павле. Истовремено, ово значи да не може да разуме теологију онај који нема обе ове компоненте.

Узимали сте учешће у екуменском дијалогу. Данас има и оних који се противе дијалогу са другим хришћанима. Због чега је тај дијалог важан за нас као Цркву?

— Дијалог је у суштини наше Православне Цркве и хришћанства. Водимо дијалог са људима, јер нам је стало да се наша порука чује. Православна Црква није никада своју поруку, своје Јеванђеље, своју благу вест саопштавала на други начин, осим кроз дијалог са цивилизацијом, тј. са друштвом у коме је живела, као и кроз дијалог са другим религијама и философијама, поштујући слободу другог. Теологија великих светих отаца је настала као плод дијалога с грчком философијом и са научним достигнућима и теоријама које су тада биле важеће, истичући хришћанско откривење и библијско искуство. Сваки хришћанин треба да негује дијалог, посебно у садашње време. Имамо потребу за дијалогом са другим хришћанима, најпре због трагичног расцепа од пре скоро хиљаду година у Цркви. Тада се Црква поделила на Православну и Западну. Светим оцима и искреним хришћанима је одувек било стало до јединства Цркве, за које се стално молимо. Без јединства, доводи се у питање и сама истинитост Цркве. Да би се јединство постигло, нема другог начина осим кроз дијалог са другима – инославнима или другачијим хришћанским заједницама. Само тако можемо да сведочимо о нашим искуствима која носимо, покушавајући да им објаснимо зашто је исправно ово наше, а зашто оно њихово није. Ово је време дијалога. Не треба да се бојимо дијалога. Треба одвојити погрешне и злонамерне интерпретације тог дијалога – да смо ми који водимо дијалог са другима издајници вере. То је злонамерно. Ми увек сведочимо Христа, указујемо онима с којим водимо дијалог на њихове слабости, за које тврдимо да су слабости, позивајући се на наше Предање, уз сво поштовање њихове слободе. Кад је реч о другим хришћанским црквама и заједницама, с којима водимо дијалог у циљу успостављања поновног јединства, не треба заборавити да је наше Предање некад било заједничко, да смо били једна Црква више од хиљаду година. Кроз дијалог покушавамо да укажемо нашој браћи где је њихово отуђење од Предања. Дијалог не прејудицира никакво крајње решење. Молитвено желимо јединство свих хришћана, али оно зависи од много чега и може се постићи мукотрпним и дуготрајним дијалогом. Мислим да је исправно и хришћански да дијалогом нешто показујемо, а не силом и репресијама. Злонамерне интерпретације, да ми који учествујемо у дијалогу с другим хришћанима потпусујемо некакве уније с њима, не треба коментарисати, јер не одговарају истини.

Недавно је у издању Епархије браничевске објављена најновија књига Митрополита пергамског Јована Зизијуласа „Заједница и другост“. Какав је значај ове књиге за нашу црквену јавност?

— Ова књига подсећа на наше Предање које полако и ми у Цркви губимо. То је проблем другог и проблем различитости. На жалост, у Цркву „полако али сигурно“ уводимо индивидуализам – немамо трпљење за другог поред себе, нити за другачијост. Господ нас упућује на то да волимо и непријатеље своје, а ми измишљамо лажи о другоме, чак и кад није наш директни непријатељ, само да бисмо се одвојили од њега, јер нам смета зато што је други. На овај начин, у ствари, прикривамо своју мржњу према другом и према свему ономе што је другачије. Мржња и неприхватање другог и другачијег је плод првородног греха у нама. Човек је, као пало биће, најпре негирао Бога као другог, поставивши се за божанство, а затим, негирао је и све друге људе и све што је друго у односу на њега. Савремена цивилизација истиче тај проблем речима савременог философа: „Други је мој пакао!”. Митрополитова књига говори да је други извор мог живота. Други нам је неопходан за постојање. На то нас упућује вера у Бога који је заједница личности Свете Тројице: Отац, Син и Свети Дух. Бог је један, али није сам, већ заједница личности. Треба се помирити са другим, али најпре са Богом – да бисмо се помирили с другим људима. Ступање у заједницу са Богом неминовно доноси ступање у заједницу са другим људима. На томе се темељи постојање Цркве. Наш подвиг у Цркви је да волите друге и да останете у Цркви, без обзира на то ако и у Цркви постоје грешници. Хришћански подвиг је да волите другог, полазећи од тога да сте и сами грешник и да сви уживамо милост Божију.

Извор: Православље