Епископ Игњатије: Православље је пред великим изазовом

Догађај Христовог рођења, Сина Божијег као човека је од пресудног значаја за космичку историју. Дакле, не само за историју људи, него уопште за историју света што постоји, говори за "Блиц" поводом Божића Његово Преосвештенство Епископ браничевки проф. др Игнатије Мидић.

- И није случајно да је тај догађај поделио историју на ону пре Христа и ону после Христа. Али оно што би требало хришћани да знају у вези са овим догађајем то је да оваплоћење Сина Божијег, тај силазак Бога у свет и јединство са човеком значи, у ствари, сједињење створене природе са Богом, без кога сједињења природа не може да постоји. Зато што је природа створена ни из чега, како кажу свети Оци, и она нема постојања у себи самој без јединства са Богом. А опет, то јединство са Богом није могла сама природа да оствари без да Бог сиђе у природу. Јер Бог је толико далеко од природе, он је за природу невидљив, недостижан, необухватљив... али Он је овим постао достижан, видљив, обухватљив зато што је Он то хтео.

Показало се да је иницијатива о спасењу света од смрти, како каже наш саговорник, силазак Бога у свет.

- И то је кључни догађај о коме говоре свети Оци, свети апостол Павле... Да је ово велика тајна побожности- Бог се јави у телу. На другом месту ће рећи да је за Христа створено све и све је кроз Њега, за њега и у њему створено... Што ће опет рећи да је ово централни догађај наше историје, историје људске, историје стварнога света, историје космоса - тај силазак Бога у свет и оваплоћење Његово. И то је нешто што је изричито ствар љубави Божје, а не неких наших, да тако кажем, доприноса људских, нити неких других сила већ искључиво слободе и љубави Божије. С друге стране, овај догађај оваплоћења Сина Божијег, као и све догађаје из живота Христовог ми прослављамо, Њега се сећамо и Његове суштине. Поруке коју тај догађај нама шаље сећамо се литургијски. Догађај сједињења Христовог тј. сједињења Сина Божјег са човеком је догађај који је упућен свима нама.

Како каже Свети Максим Исповедник - "Бог од вечности жели да се у свакоме од нас догоди тајна оваплоћења Сина Божјег."

- То значи да Бог жели да ми кроз Сина Божијег који је постао човек сада са Њим будемо у заједнштву и да тако ми сви као људи уђемо у Вечни живот. Будући да смо слободни као бића, од наше слободе зависи да ли хоћемо да Сина Божијег Исуса Христа признамо за Сина Божијег и да се са Њим сјединимо и имамо живот вечни. Управо Литургија показује то да су се многи сјединили са Христом и они су од тада неодвојиви део Христа - они су, како кажу свети Оци, тело Христово. Христос се не пројављује међу нама без свога тела, то значи ако желимо Христа да видимо оваплоћенога не можемо га видети мимо Литургије, мимо Његовог тела - заједнице. С друге стране, ако желимо да уђемо у заједницу, не можемо да уђемо мимо тела Његова, тј. мимо литургијског сабрања.

Када је реч о европским интеграцијама ваш став је да би православне земље неизоставно морале да се интегришу да би утицале на промену савременог европског погледа на свет?

- У суштини Цркве је брига за светом. У њеној суштини је да учини све да свет постане црква, једна велика заједница свих у Господу. Од самог почетка одређења Цркве искључено је да Црква може бити гето и да може да се затвара у себе и да њу не интересује спољни свет. И на тој основи да она пропагира било које затварање у односу на било кога. Ако говоримо о интеграцијама са црквене тачке гледишта оне су пожељне у смислу да ми заиста желимо да сви постану тело Христово - заједничари Христови, зато што је Господ то хтео. Господ није донео спасење за једну шачицу људи... него је све учинио да спасе свакога. Поготово је Христос обраћао пажњу и на грешнике, што нама често данас не одговара. Јер и ми када желимо да осудимо неког човека ми му налазимо мане, да је грешник, да се дружи са грешницима... Христоса су такође оптуживали да се дружи са блудницима, грешницима, пијаницама... Он је на тај начин хтео да покаже да не карактерише човека његово једно понашање, можда и тренутно. Него је човек важан за Христа зато што је човек, зато што постоји и зато што га је Бог довео из небића у биће и жели да он постоји вечно. Црква не сме то да сметне са ума јер ће издати своју основу - опраштање греха људима. То не значи декларативно "ја вам опраштам и ви нисте криви". Опраштање грехова људима, то значи примати их у заједницу са собом.

Пред православцима, како каже наш саговорник, стоји тај изазов опраштања јер смо ми у различитим историјским догађајима који су били трагични за нас имали лоше искуство са другима.

- У нас се полако утемељује да је други опасност за нас и ми се гетоизујемо, затварамо у себе. Међутим, то није хришћански став и без обзира колико је други опасан јер то му дозвољава његова слобода, дозвољава и Бог, дужни смо да увек будемо отворени према другом за заједницу какву твори Црква. А Црква не твори никакву заједницу осим у Христу, заједницу љубави. А то је оно што носимо као своју веру јер вера није декларативно понављање неких одлука из прошлости, већ је вера сам начин постојања хришћана -литургијска заједница. Зато апостол Павле Литургију назива љубављу, па каже да ће све проћи, а љубав ће остати. Ми сада вером живимо, а наша вера се увек односи на Царство Божје, то значи Литургија је икона тога Царства, израз наше вере. Уласком у Литургију ми улазимо у то Царство и то Царство почиње да буде наш живот из ове перспективе из историје. И то је оно што апостол Павле назива вером и веру карактерише као основ свему чему се надамо - тврдо убеђење да постоје ствари које не видимо.

Црква би требало својим деловањем у свету, без обзира какве границе постављао тај свет у односу на државе, те границе да превазилази, да преноси овај начин живота и ову поруку.

- Поготову би требало да то преносе православни јер наш црквени, литургијски модел је једини исправни модел за постојање свих људских друштава. Сви други модели пропадају јер имају видљиве недостатке... Било да се ради о тоталитаризму, комунизму, демократији... Али једини модел за живот је Црква. Црква је био модел нашег живота у средњем веку. Не кажем да се треба враћати у средњи век, да се треба одрећи открића... Али морамо се вратити овом моделу да градимо своје биће на љубави и заједници са другим и на заједници са Господом.

Да ли верници могу да буду спокојни када је реч о црквеном јединству у Епископату СПЦ?

- Црква се вековима труди да одржи своје црквено јединство, а то јединство није у било чему већ у Христу - у литургијској заједници.. Црквено јединство је важно како на унутрашњем плану - јединство унутар Православне Цркве, тако и на спољном плану - Цркви је одувек стало да спољни свет уђе у јединство са Господом. Ако смо ми носиоци хршћанства и Христове поруке и ако заиста сматрамо да имамо Истине у себи, а ми као Православна Црква тако мислимо, потребно је да уложимо напоре да и тај спољни свет уђе ујединство са нама. Православље је, па и Српска Православна Црква, пред великим изазовом данас из многих разлога. Моја порука би била да на почетку трећег миленијума не доводимо у питање јединство због ствари које нису суштинске за Цркву јер јединство Цркве је нешто што нема алтернативе.

То је ваша Јеванђељска порука о Божићу?

Да не треба да се бојимо размирица које су вазда постојале у Цркви, на шта нас упућује историја Цркве. Одувек је било оних који су хтели да имају своју Цркву и да она постоји по неком њиховом нахођењу, али од Господа је да она живи у свету и да је Спаситељ света и она се тога не може одрећи. Надам се да ће Господ дати, пре свега нама који смо позвани да чувамо јединство Цркве и да га одржимо.

Извор: Блиц - 6. јануар 2008. - Јасмина Ракић-Кујачић