Епископ Иларион: Трудимо се да живимо јеванђељски!

Интервју Епископа тимочког г. Илариона за интернет страницу Епархије ваљевске

Прослава празника Светог оца Јустина, 14/1. јуна 2018. године Господње, у манастир Ћелије довела је више архијереја, свештеника, свештеномонаха и поклоника са разних православних простора. Међу њима, први пут на свом пастирском путу,  Епархију ваљевску походио је и Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион (Голубовић). Какво духовно искуство представља поклоњење Авиним моштима и боравак у светињи у којој је он годинама служио, у чему се огледа актуелност личности и дела ћелијског богомудраца и шта је најважније за наш живот у вери Христовој, неке су од тема о којима је епископ Иларион говорио за веб сајт Епархије ваљевске.

Први пут сте у Епархији ваљевској, у манастиру Ћелије, у дану у коме славимо Светог оца Јустина Ћелијског, новопросијавшег светитеља Божјег. Како се осећате данас овде?

Благодарим Богу на овом дану и прилици да будем први пут у ћелијској светињи и Епархији ваљевској уопште. Заиста, велика је радост за мене лично и моје пратиоце, игумана манастира Буково архимандрита Козму, његовог сабрата оца Захарију и мог ђакона оца Илију. Ми смо сви буковска братија и први пут смо сви данас овде. Мало је невероватно, али с обзиром на то да мој претходник на трону Епархије тимочке, владика Јустин, води духовно наслеђе одавде, носи име по Светом мученику Јустину Филозофу, али сигурно и по ави Јустину Ћелијском, можда и није. Наиме, сво време, а то је 22 године, колико је владика Јустин био у Епархији тимочкој, ми смо били уз њега за његов имендан. И то је један од разлога што на овај дан нисмо бивали у Ћелијском манастиру. Наша радост је велика тим више што смо овде сабрани у овако великом броју, да имамо више епископа из других помесних Цркава. За нас из источне Србије, где немамо ни приближно овако духовно наслеђе и црквену традицију, право је окрепљење и прави благослов да дођемо овде, видимо и доживимо све ово и, ако Бог да, нешто пренесемо кући.

Колико је код Вас, као богослова, монаха и Епископа, личност и дело Светог оца Јустина било градивни елемент, колико сте узрастали и стасавали уз поуке које нам је оставио?

Претпостављам да је то за све нас, условно речено, монаха млађих генерација, била практично једна од основних литература. Литература, која је била доступна осамдесетих и деведесетих година када смо се обраћали Господу и када нас је Он призивао у Цркву, да свој животни пут наставимо кроз монашки живот, манастирски труд и подвиг, литургијско служење, мисију у Цркви у целини. Заиста, утицај је велики. Дело Светог оца Јустина и владике Николаја се на свим нивоима тумачи и оно што је највредније јесте то да је применљиво од деце предшколског узраста до највиших сфера богословља.

Свети отац Јустин био је нека врста савести свог доба. Био је тај глас вапијућег у пустињи, неко ко нас је опомињао у времену атеистичких идеја, друштва у коме „није било простора за Бога“. Данас је другачије. Али, и ово време за хришћане носи своја искушења. Где видите актуелност оца Јустина у овом тренутку?

То време је било безбожно на један начин. Данас, иако није тако, имамо неку врсту суптилног обезбожења народа. Тада смо имали блокаду кроз безбожни комунистички режим, а данас чини ми се имамо већу опасност кроз претерану слободу. Такође, у оно време нисмо имали толики одлив становништва, и то оног најквалитетнијег - најобразованијег, које је у животном добу са потенцијалом за стварање породице, а самим тим и учешће у Цркви. Владика Милутин је малопре поменуо оно што је отац Јустин говорио и што је увек актуелно - да живимо јеванђељски. Ако тако будемо живели, јасно је да нам ни оно претходно није наудило, нити ово садашње, да тако кажем, секуларно доба. Требало би да будемо јеванђељски усмерени, литургијски активни, а не само да говоримо како имамо одређен проценат људи у цркви, деце на веронауци, православно изјашњених Срба у нашој држави… Не! Нама је најважнији број људи на светим Литургијама. То је оно на чему може увек да се ради и да се на томе трудимо.

За крај, нека Ваша порука верном народу у завичају владике Николаја и оца Јустина…

Порука је оно што су они увек говорили, а рекосмо и ми сада, а то је: да живимо јеванђељски! Да се трудимо колико можемо да се испунимо оно што нам је дато и што Господ од нас очекује, а Господ ће, како се каже приликом чина рукоположења, „немоћи наше допунити“, оно што недостаје надоместити Својом благодаћу. Бар да имамо добру вољу и да не седимо скрштених руку.

Разговор водила: Јадранка Јанковић, Информативна служба Епархије ваљевске

Извор: Епархија тимочка