Епископ Јован докторирао на Филозофском факултету

Епископ диоклијски Јован, игуман манастира Острога, предавач на Високој школи - Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију докторирао је 12. новембра 2009. године на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Тема доктората била је Философија васпитања у дјелу св. Јована Златоуста. Епископ Јован је изнео свој експозе пред комисијом у саставу др Симо Нешковић, др Бранко Летић и др Борис Брајовић.

Владика Јован је овом приликом рекао:

Дозволите ми да се, сходно устаљеној универзитетској пракси и основним манирима академске културе, обратим са неколико речи у којима бих изнео свој уводни експозе у одбрану докторске дисертације „Философија васпитања Св. Јована Златоуста" која је пред вама. С обзиром да иста та универзитетска процедура не предвиђа емфатичке исказе захвалности ментору и члановима комисије у писаној форми, бар док се докторска дисертација не одбрани, рецензира и евентуално публикује, дозволите ми да се, бар усмено, захвалим ментору и члановима комисије на уложеном труду, датим сугестијама и сталном ишчитавању материјала који је на крају уобличен као ова докторска дисертација. Ова захвалност није просто ствар куртоазије, него је израз наше верности темељним хришћанским вредностима, у којима је непоновљива и јединствена личност као икона Божија упућена на друге како би остварила пуноту свога постојања, те стога сваки истински труд треба најпре да буде сарадња, заједница свих нас у напорима, али и плодовима тих напора. Већ од праскозорја хришћанско-јудејске цивилизације, од писамских школа старог Израиља и бабичке вештине Сократа и његових верних ученика појавио се концепт образовања као са-трудништва, заједничког сазнавања и узрастања. Будући да је теза која је пред вама по својој суштини првенствено педагошка, тим пре се као императив поставља доследност овом свагда савременом концепту образовања. Стога је ова захвалност комисији више од захвалности за уложен труд: благодарни смо на вашем педагошком приступу педагошкој теми и аутору, који је и сам већ извесно време педагог.

У вези са овим, да кажемо неколико речи о мотивима који су нас водили да, уз консултације са г. Ментором и комисијом, изаберемо управо ову тему. Наиме, имајући већ вишедеценијско искуство у просветном раду и на неколико црквених училишта (у београдској и цетињској богословији, на Академији за консервацију и уметност СПЦ итд.), дошли смо до закључка да је Златоустов педагошки рад недовољно обрађиван у нашој црквено-просветној и готово никако у нашој световној просветној литератури. Ово, међутим, не говори само о својеврсном пропусту унутар поменутих интелектуалних и академских дисциплина, ово не значи само да је једно поље остало необрађено, него, по нашем мишљењу, упзорава на опште стање наше просвете данас. Необраћање пажње на Златоуста као на педагога говори о лутањима којима је изложена свака просвета која не спознаје своје корене из којих треба да се обнови њена снага. У ова тешка и смутна времена нама се, као педагогу и просветном раднику најнеопходнијом чинила потреба за обраћањем пажње на Златоуста, на тај непресушни извор свеколике просветне и животне мудрости и то не само на плану тзв. „религијске педагогије" јер ни сам Златоуст себе није сматрао учитељем религије него учитељем и проповедником живота, „православне философије истине" (о. Јустин). Радећи у нашим богословским институцијама и помно пратећи педагошку, богословску, философску и филолошку литературу о Златоусту, увидели смо неопходност да обратимо пажњу наше просветне јавности и наше педагогије уопште на философију васпитања Св. Хризостома. Тако је започео наш пут ка Златоусту и са Златоустим. Нека нам стога буде дозвољено да као први допринос ове тезе, чак и без обзира на њене евентуалне мањкавости и недостатке којих није ни један рад ослобођен, издвојимо обрађивање ове до данас на српском говорном подручју недовољно обрађиване теме.

Зашто управо „Философија васпитања Св. Јована Златоуста"? Верни напред наведеном начелу да почнемо од личности, а не од ствари, најпре ћемо се осврнути на актуелност Златоустове педагогије данас. Но, пре него што то учинимо да напоменемо да све што кажемо и даље неће моћи да изрази неисказиву тајну Златоустове личности.

Златоуст стоји на размеђу векова, старог, античког, који је непосредно пред гашење доживљавао последњи сјај и новог хришћанског, који је пленио свежином, полетом, осећањем слободе због тек извојеване победе и признања, а то осећање новине хришћанске вере нису успели да покваре ни сталне контроверзе, јереси и богословски сукоби. Златоуст се образује и живи у времену када се ова два века и ова два света суочавају, али и креативно прожимају, у времену када се формира савремена европска хришћанско-јелинска цивилизација, у времену у ком се уобличавају њене основне контуре и њен унутрашњи садржај, чак и онда када она тога није свесна или када се сама бори против својих хришћанских и античких корена. Златоуст је већ самим овом интересантан и релевантан за нас данас јер се, ево већ вековима, криза европске културе пројављује на разне начине, а највише као криза њеног идентитета. Зато је осврт на Златоуста, без претеривања можемо рећи једног од твораца европске хришћанске културе, данас неопходан више него икад. Златоуст је, да тако кажемо, особито интересантан за контекст данашње културе која није сигурна у свој идентитет. Цела Златоустова личност је била један изненађујући, продоран, енергичан одговор на приговоре паганске културе како Хришћанство, наводно, није у стању да у себи нађе снаге да прихвати антику. У Златоусту Хришћанство је пригрлило, сачувало и дало нови сјај антици. Данас, када се исувише лако говори о постхришћанском свету, о постхришћанској Европи, када се Хришћанство оптужује за исто оно за шта се оптуживало у антици- немоћ пред културом- данас је Златоусти животнији него икада. Иако је посебно актуелан данас, морамо рећи да заправо није било времена и по нашем убеђењу и неће бити времена у коме велики антиохијски пастир није био или неће бити актуелан. Он је убедљиво најпревођенији и најомиљенији Свети Отац, један од ретких који је имао изузетног утицаја и на Истоку и на Западу хришћанства. По утицају би се могао поредити можда само писац ареопагитских дела, с тим разлогом што се корпус ареопагитикум углавном одомаћио у теолошким круговима интелектуалне жеђи, а Златоуст је подједнако био и остао популаран како у народној побожности, монашкој књижевности, тако и код теолога по звању и призвању. Златоустова дела су издавали како његови савременици који су помно записивали његове речи, тако и безбројна војска бледуњавих ромејских, српских и осталих инока којима су често његове речи уз светописамске биле мерило и видело за цео остали свет. Златоустова дела су издавали понтификални институти, брижљиво анализирајући речи и њихова значења, правећи индексе и табеле, састављајући тумачења Св. Писма. Златоустова дела су издавали калвинистички проповедници у примитивним штампаријама, ценећи Златоустову бриткост и суд над конформистичким хришћанством. Златоуста у исто време читају монаси на Св. Гори одмотавајући прашљаве странице старих кодекса и професори Сорбоне приређујући и коригујући критичка издања. И уз сав тај труд, још увек смо дужни Св. Златоусту, још увек нисмо издали сва његова дела и обрадили све аспекте његове мисли. Нека ова теза буде макар мали допринос томе.

Зашто философија васпитања Св. Златоуста? Чини се да су ове две важне и узајамно повезане димензије човековог бића данас пред изазовима као ретко када у историјском току наше цивилизације: философија је, не само у свакидашњој народној свести него често и од стране самих водећих интелектуалаца нажалост често појмљена као мисао одвојена од живота. Васпитање је такође данас схваћено не као стална вредност, већ као предмет слободног тржишта, у коме немилосрдно владају закони духовне понуде и потражње. Треба бити искрен па рећи да је криза како философије тако и педагогије последица њихове специјализације и удаљавања једне од друге. Философија, та педагогија пар екселанс, се удаљила од педагогије, губећи често и саму жељу да буде педагошка. Педагогија, специјализујући се у методама васпитања као да је заборавила своје рађање у окриљу философије, своје философске корене. А обе су позване да буду егзистенцијалне, да одговоре на питања човековог постојања. Обе су позване да буду најпре „практичне" тј. да своје мисаоне оквире уобиче у један начин постојања и делања. А где наћи бољи начин постојања и делања од оних људи који су целокупно своје постојање запечатили јединством теорије и праксе, од Св. Отаца? Где наћи животну философију васпитања од монашког подвига и бољег педагога од Св. Златоуста, обоженог човека?

Дозволите да овде укажем на једну специфичност Златоустовог схватања образовања, коју смо настојали да истакнемо и актуелизујемо и која, најпре Златоустовом а следујући њему и донекле скромним сопственим трудом представља допринос ове тезе: обједињења свих човекових егзистенцијалних могућности, свих аспеката његовог бића се остварује кроз философију као подвиг. Педагогија мора да пронађе своју аскетску димензију, да пронађе начин да се аутентично оствари, а она то, по најдубљем Златоустовом уверењу, није у стању ако свој задатак не схвати најпре као одрицање од „сопства", од егоизма који се савременом човеку пречесто чини саморазумљивим и оправданим. Подвиг је по Златоусту истинска философија зато што је подвиг остварење хришћанске онтологије личности. Педагогија је- заједнички пут две личности, а тај пут, тај њихов однос захтева жртвену љубав која је спремна на потпуно предавање. За Златоуста, овај однос није просто антрополошког карактера, мада он има изузетно значајне антрополошке последице. Ипак, педагогија, васпитање је теолошки појам који означава однос Бога и човека, а који је своју пуноту доживео оваплоћењем Господа нашега Исуса Христа, који јесте први и савршени Педагог. Јер, однос који Бог успоставља са човеком је од самог почетка, од разговора Бога и Адама- једна стална дијалошка педагогија, у којој је човек позван да напредује тако што ће напредовати у благодати коју му Господ на његовом путу ка савешенству дарује. На овом путу дијалошке педагогије човек не само да обнавља своје рајско стање тј. могућности свога бића, него, захваљујући јединству божанске и човечанске природе у Личности Христовој, он остварује и ново, есхатолошко стање, остварује и могућности веће, даље и дубље од рајских. Наравно, овј пут није пут комфора и забаве, већ пут уцелосњења човека кроз напоре, нешто што савремена педагогија понекад као да заборави саображавајући се менталитету савременог човека. Благодат Божија се не задобија без подвига, како нас је већ Господ поучио. Тек када се одрекнемо себе, долазимо до истинске заједнице са Богом, али и до истинских димензија свога бића, а монаштво као истинска философија управо јесте овај пут те не чуди да Златоуст тако често и присно говори о монаштву. Његова жеља да се градови претворе у манастире није израз непознавања реалног живота, јер је Св. Хризостом и те како знао да се ретко ко опредељује за подвиг. Па, ипак, педагогија не сме одустати од овог свог, на изглед максималног захтева. Она би просто изневерила себе, изневерила своју мисију да човека доведе до онога што он може да буде. А шта човек може да буде најбоље нам показује Св. Златоуст, а дозволите ми да будем помало интиман, исто такво искуство благодати коју човек може уз помоћ Божију да задобије имамо сваки дан под Острогом, пред кивотом Св. Василија. Св. Василије је остварење Златоустовог виђења педагогије, а Острог Златоустовог виђења училишта благодати, које чак и нама немоћнима даје да предокушавамо испуњење облагодаћености човековог бића коју су остварили Св. Василије и Св. Златоуст. Још једном напомињемо: благодат, у искуству Св. Златоуста васпитава нас одрицању, а педагогија, понављамо и наглашавамо, да би била благодатна, да би могла да има силу коју је имао Св. Златоуст и коју нам данас даје Св. Василије, треба да се врати својој аскетској димензији. То није лако јер се коси са жељом модерног човека да живот оствари као напрестани комфор и то на свим пољима: конфор на плану емоција, конфор на плану телесног рада и замора, конфор на плану интелектуалног рада и замора. Па, ипак, морамо се запитати колико је та сама тежња за комфором извор емоционалне, интелектуалне и телесне муке која сваки дан обеспокојава савременог човека? Да ли одрицање од подвига приликом васпитања и образовања побољшава или погоршава такозвани „квалитет живота"? Да ји заборав подвига уједно и заборав благодати коју подвиг доноси? Златоуст нас опомиње да је тако, да образовати и васпитавати себе и друге подразумева непрестано одрицање, како би се задобила благодат. Зато је Златоуст модернији од сваког модерног педагога који сматра да се из кризе вредности и кризе педагогије може изаћи просто балансирањем између различитих настојања ка комфору. Златоуст је модеран јер је реалан педагог, јер је педагог подвига, па је зато и педагог благодати. Овај рад, макар и кроз немоћ речи да опише све димензије благодатне педагогије Св. Златоуста, бар указује на пут ка њој, са, морам признати, многим пропустима.

Методски, теза која је пред Вама доноси једну новину која, како ценимо, подједнако одговара Златоустовој мисли и захтевима савременог научног рада. Наиме, у изради ове тезе покушали смо да објединимо методе и налазе више различитих научних области и интелектуалних дисциплина: философије,педагогије, теологије. Ова, надамо се остварена интердисциплинарност не само да шири могући приступ славном антиохијском богослову и педагогу, него заправо извире из вишеслојности његовог лика и дела. Та вишеслојност је подједнако показана у првом делу рада, који се бави Златоустовом личношћу, образовањем и делањем, колико и у преосталим целинама у којима само настојали да покажемо конкретну дидактику коју је Златоуст развио. Код Златоуста је немогуће раздвојити пастира и педагога са једне стране и философа и теолога са друге. Заправо, за њега ова разлика не постоји: Златоуст најтежа места из Св. Писма тумачи увек у једном педагошком кључу, назначавајући на који је начин Бог кроз који догађај Св. Писма васпитавао и образовао човека тј. у њему васпостављао образ по коме је саздао човека. За Златоуста, свако Божије деловање јесте педагогија, а средишњи догађај те педагогије јесте оваплоћење, страдање и васкрсење Христово. Оно што се у нашем богословском речнику зове домострој (икономија) божанског делања и спасења, за Златоуста се просто назива педагогија божанског делања и спасења. Са друге стране, Златоуст је у најмањим педагошким и дидактичким појединостима теолог, објашњавајући са умећем, али и живим искуством богословског значења одређеног педагошког приступа. За њега ни ђачке лекције нису просто ђачке лекције нити је учитељ просто учитељ, него у свакој поуци он види символ нашег поучавања од стране Бога, а у учитељу подражаваоца првог и преимућственог Учитеља- Христа. Теолошки метод је педагошки, а педагошки метод мора имати теолошку димензију. Настојали смо да покажемо како је то могуће. Ово јединство педагошког и теолошког је данас заиста неопходно обновити за нашу педагогију и нашу теологију, и то не само на плану метода, него и унутрашњег садржаја васпитања. Надамо се да смо овом тезом бар мало томе допринели.

Као један од налаза истаживања, излажемо и лично искуство да је чак и у дидактичким „ситуацијама" Златоуст савремен педагог. Давно пре уобличења савремених дидактичких и педагошких метода, Златоуст запажа да је, на пример, потребно прилагодити учитељев начин казивања ученику, као и само градиво или, да узмемо други пример, да је религијско образовање неопходно надопунити световним а световно духовним. Давно пре теоријског развоја методике наставе, Златоуст развија начине и стилове васпитања и образовања. Давно пре хуманиста и енциклопедиста велики Отац Цркве увиђа колике су могућности човековог бића, давно пре Достојевског, он оцртава колики је понор палог човека. Златоустова педагогија је без илузија, али богата идеалима. А то је мера истинског педагога, коју сви настојимо да остваримо, а коју је данашњи човек изгледа изгубио поистовећујући ово двоје. Јасно је да је, управо захваљујући овој вишестраности свог приступа Златоуст актуелан и данас.

Тезом која је пред вама настојали смо да дамо конкретан одговор на једно питање из савремене педагошке теорије и праксе, а то је питање породице и васпитања. Ово питање није ни изблиза тако саморазумљиво колико се чини. Наиме, са једне стране, констатација да је породица у кризи је нешто што можемо чути сваки дан. Са друге стране, често се понављају умне и пажње вредне речи Св. Владике Николаја да је породица Црква у малом, што она, без сумње и јесте. Како, дакле, оживети ту малу Цркву? Како поставити односе у њој? И на овом пољу је Св. Златоуст конкретан и реалан педагог, па је било довољно следети његову мисао да би се пронашле поуке за данашњицу. Златоусту су познате и наизглед савремене бољке породице: недостатак комуникације између супружника и уопште укућана, жеља за доминациом и неспутавање сопственог ега. Једини лек за ове узрочнике распадања породице, али и друштва у целини јесте целомудренист. Златоуст под целомудреношћу не подразумева само монашки начин живота, мада су монаси ти који га по преимућству остварују- за њега је целомудреност, подједнако неопходна и људима у браку. Целомудреност је целина свих врлина претворених у живот тј. живљених и доживљених. Целомудреност је, најпре, једна педагошка врлина. Живећи њоме ми бивамо поучени надвладавању сопственог егоизма; да би једна породица успела, бар један њен члан мора бити целомудрен, мора бити спреман да се одрекне ега како би био аутентичан педагог. Неопходно је досећи педагогију љубави. Златоуст је педагог љубави: ретко је код кога ова, често апстрактна и непојмљива именица доживљена на тако реалан, теолошки и педагошки начин. Љубав лежи у основи Христовог оваплоћења и свега оног што је Бог учинио за нас, љубав стоји у основи божанске благодати којом нам се Бог сваки дан јавља и даје нам заједницу са собом, љубав стоји у основи монашког подвига, у молитви као истинској философији, у тиховању, у целомудрености. Љубав јесте начело породице и начело света: „нека за жене не постоји ништа драгоценије од мужа, а за мужеве што би волели више од жена. Наши животи се одражавају једнодушношћу мужева и жена, тиме се одражава све на свету" каже Св. Хризостом. Педагогија је позвана, по Св. Златоусту да оствари ово јединство љубави као педагошког начела и као онтолошког начела, да се врати на првобитно јединство васпитања и постојања човека.

Ово јединство је најјасније дато у Св. Литургији, али и у свим светим тајнама тј. у целокупном светотајинском животу Цркве. Свете тајне у себи имају педагошку структуру, оне су стална педагогија која започиње Св. Тајном крштења као уласком у црквену педагогију, а наставља са св. Тајном миропомазања као задобијање Духа Светога који верујућим даје да се божији Прволик образује у њима и они у њему. Св. Златоуст нарочито често и нарочито лепо говори о Св. Тајни крштења, а ми смо покушали да педагошке димензије његових катихетских беседа донесемо у тези која је пред вама. У њима се Златоуст осврће не само на садржај хришћанске вере, коју су људи који су се спремали за крштење упознавали кроз златна уста антиохијског проповедника, него и са комплетним етосом хришћанског живљења. Златоуст указује на свеобухватност захтева који хришћанска вера поставља пред нас и којим се називамо хришћанима. Бити хришћанин значи, по Златоусту, бити поучен и друге поучавати животу по врлинама. Наравно, ове катихетске беседе представљају увођење, мистагогију у Тајну над Тајнама- Божанствену Евхаристију. И Евхаристија- која је у свести Цркве не случајно увек била везивана за име и личност Св. Златоуста- је у суштини педагошки структурисана. Сама евхаристија је постепена мистагогија која нас од Христа у речи води ка Христу у реалности Тела и Крви Његове тј. која нас од заједничења у Речи Јеванђеља води ка заједничењу у самој Речи (Логосу)- Христу. Овај ход јесте ход који предходи нашој педагогији: од символа живота до самог живота. Да би то успела, она мора ослушнути сопствено педагошко предање, вратити се Златоусту. Нека овај наш скромни допринос буде само почетак на том путу. Хвала на помоћи и љубави.

Епископ Јован Пурић родио се 24. маја/6. јуна 1965. у Мијачима код Ваљева од оца Радосава и мајке Зоре, добивши име на крштењу Младен. Побожни родитељи су га од малена учили побожности и црквеном животу, а одрастајући у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, прима и усваја дух ревности за Господа од авве Јустина и осталих духовника који су тада живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе у то тешко време за читаву Цркву, а нарочито за Пастире. Почетком осамдесетих Промисао Божији га упућује на духовног оца Лазару (Аџића), кога ће и касније наследити на трону Игумана Острошких. Посећује Св. Земљу, Св. Гору и Јеладу.
Младен, будући епископ Јован, уписује и са одличним успехом завршава Богословију Светога Саве у Београду. Потом уписује Богословске студије на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду. Због последица саобраћајне незгоде привремено прекида студије и завршава по благослову Њ. Светости Г. Павла и Митрополита Амфилохија у Петрограду. Дипломирао је на тему Иконопоштовања и символике, са одличним успехом. Наставља да се бави постдипломским студијама, израђујући кандидатски рад на тему Тајноводство Св. Литургије, који је еквивалент магистарском раду. (На основу реферата проф. Др Прибислава Симића)

Године 1991, по благослову Старца Никанора Хиландарца, постао је искушеник у манастиру Троноша. У малу схиму замонашен је на Св. Мироносице Марту и Марију, 4/17. јуна 1992. у храму Свете Тројице у Доњем Манастиру Острогу, руком Његовог Преосвештенства Епископа Захумско-Херцеговачког Г. Атанасија, који ће га, сутрадан, 5/18. јуна, на Преп. Петра Коришког, рукоположити у чин јерођакона, у храму Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Манастиру Острогу. У чин јеромонаха рукоположио га је Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле, 1/14. маја 1995. у храму Светог Вазнесења Господњег у манастиру Милешеви. На Светог Амфилохија Иконијског 23. новембра 1999. узведен је у чин протосинђела у храму Рождества Пресвете Богородице у Цетињском Манастиру, руком Његовог Високопреосвештенства Митрополита Господина Црногорско-Приморског Г. Амфилохија, који га 5/18. јануара 2001. уводи у Трон Острошких Игумана и поставља за настојатеља манастира Острога. На достојанство епископског служења изабран је одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 6/19 маја 2004, на дан преноса Моштију Светога Саве, тако да у чин архимандрита бива узведен 17/30 маја 2004, на Духове. Хиротонисан је у чин епископа на Светог Мученика Јулијана, 21. јуна/4. јула 2004. на Светој Литургији у Храму Христоваг Васкрсења у Подгорици, коју је служио Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле, уз саслужење дванаест епископа и бројног свештенства, као и присуство многобројног верног народа, од када прима, поред старешинства у манастиру Острогу, и службу викарног Епископа Митрополије Црногорско - Приморске.
Осим ових служби, владика Јован континуирано бави се и научним и педагошким радом, тако да је аутор десетак књига:
Лествица тајноводственог путовања, Острошки источник, Глас пастира из Острога, Руковети из богословља, Глас у пустињи, Света Служба Острошка, Богословске основе педагогије по Св. Јовану Златоусту, Богослужење и васпитање.
Приредио је Антологију молитвеног богословља (Тајна Спасења). Уредник је и рецезент више књига и зборника, црквено-просветних емисија на Радио Светигори. Сценариста и продуцент је научно - образовног ТВ серијала и књиге "Света Литургија", која ће се ускоро емитовати на телевизији.
Од 1990. предавао је више предмета и био васпитач у београдској и цетињској Богословији. Од 2007. доцент је Новога Завета на Академији СПЦ у Београду, где му је на основу реферата комисије прихваћен магистарски рад и доцентура на основу објављених научних радова. Члан је Комисије просветног одбора СПЦ, где креира наставни програм за све богословије из Догматике и Литургичког богословља. Учесник је више симпосиона и међународних конференција.
Тајном иконичног васпитања бавио се двадесет година у просветним институцијама Српске Православне Цркве, које су крунисане одбраном докторске тезе на Философском факултету - Пале, Источно Сарајево, 12. новембра 2009, на тему: "Философија васпитања у делу Св. Јована Златоуста" пред члановима комисије у саставу: проф. др Бранко Летић, проф. др Симо Нешковић (ментор) и проф. др Борис Брајовић.