Епископ Јован (Пурић): Најтеже је наћи меру у животу

Владика Јован ПурићНаше је да променимо себе, а ако стекнемо мир - хиљаде људи ће се око нас спасти. Aко у Христу прихвати остварење своје личне слободе, онда човек доживљава радост и пуноћу људског живљења. Тако да хришћански празник ослобађа човека од нужности, „судбине" живота који се чита по хороскопу, јер је пун досаде, а то је већ пакао, како пише и Достојевски - поручује епископ диоклијски Јован (Пурић) уочи најрадоснијег хришћанског празника Божића.

Владика Јован (42) припада генерацији млађих архијереја Српске православне цркве. Хиротонисан је за епископа 2004. године, а већ седам година је игуман манастира Острог, најпознатијег и најпосећенијег православног светилишта у овом делу Балкана које годишње походи више од пола милиона људи. Епископ Јован је дипломирао теологију у Петрограду и предаје Нови завет на Академији за уметност и консервацију СПЦ. Игуман острошке обитељи је и плодан писац. Објавио је до сада стотинак стручних чланака и неколико књига међу којима су најпознатије „Лествица тајноводственог путовања" и „Глас у пустињи".

Прошло је више од 2000 година како се у витлејемској пећини Бог јавио у телу, а још има људи који сумњају. Да ли је то избор, нужност или слобода?

Најпре треба истаћи да се у суштини православног празника сваки рад, терет и борба људска одуховљују и постају човечније подношљиви. У светлости тога човек изабира између - за Христа и против Христа. Дакле, човек има потребу не само за пуким одмором, већ за празником. И сваког човека треба прихватити, чак и кад сумња, верујући у дубину човечности. Рождество Богомладенца Христа у „светлости разума" прати слика гордог ума човековог од тренутка када је Бог ушао у матицу историје људске. То је била прекретница и почетак нове - хришћанске епохе, без чега не можемо схватити уметност, философију и науку. У наше време повампирило се безбоштво против те ризнице светлости витлејемске пећине, а чине га агонија, клеветање и антихришћанска пропаганда. Ту нема места дијалогу међу људима, поготову тамо где нема толеранције. У савременом човеку разраста све већа досада у виду Иродове злобе. Често човек жели да побегне од себе, што је и лакше, и управо том човеку треба помоћи а не осудити га.

У Божићној посланици указује се на опасност од „комерцијално-фолклорног празновања и слављења које потискује суштину празника". Због чега данашњи човек не осећа толико духовну радост и често не разуме тајну божићног празника?

Непријатељи хришћанства највише од свега мрзе хришћанско прослављање Његовог најсветијега имена Божијег, због човекове способности за празник, у којој се огледа његова самовласност, његова слобода не само као избор, већ као љубав и радост. Но, сам свет не може дати, нити пак одузети ту слободу и радост. Ово подразумева истинско прослављање, а не „празновање" крсних слава у јелу и пићу без суштинског односа према Богу и ближњима. Савремени човек више прихвата „задовољство" и тиме задобија бол, уместо да прихвати људску егзистенцију у свој њеној рањивости и болу, да би задобио бесмртност. Зато и не осећа духовну радост која се таји у унутарњем човеку. Јер, ту красоту небеске радости не могу заменити земаљска задовољства.

Има оних који кажу да им је Бог далеко, али ипак трагају за смислом. Да ли је сусрет са Господом могућ и на неки други начин, рецимо кроз уметност, музику или спорт?

„У одсутном присуству" Бог је поред нас, када тра-гамо за њим, чак и у неком од нових облика вр-лине који је препознатљив кроз уметност и културу. Тај феномен боготражитељства и лутања по „философским урвинама" је препознатљив у идеолошким и културолошким позицијама екс-Југославије. Феномен трагања за смислом живота видимо у савременој уметности, филму, популарној култури, идеолошким репрезентацијама и ритуалима. Међутим, ту долази до злоупотребе истински предањског у нашем народу, у чему видимо нове форме скрнављења исконске жеђи за Богом и иконе као највеће светиње човека. У том смислу, ми треба да се боримо против манипулације с човеком.

Свети апостол Павле је говорио да хришћани нису од овога света. Живети јеванђелски у данашњем динамичном свету који се непрестано мења многима изгледа готово немогуће?

Наше је да променимо себе, а ако стекнемо мир - хиљаде људи ће се око нас спасти. По апостолу Павлу „пролази обличје овога света". Када нађемо у себи постојаност, онда можемо помоћи људима по оном дару који нам је Бог даривао. Најважније је молити се Богу и радити. Данад нам је потребно више добрих људи, а не интелигентних са злобом и са свим могућим сујетама.

Такозвани „православни модернизам" појавио се и у нашој цркви. Изгледа да предлози за промену календара, измену богослужења и реформу црквеног језика не приближавају цркву људима, већ уносе немир и изазивају поделе међу верницима?

На првом месту, треба истаћи дар расуђивања, који је један од највећих дарова Духа светог. Њиме треба разликовати свето предање од предања људских. У контексту решења овог односа треба разрешити дилему око традиционализма и „модернизма". Оно што је светопредањско није конзервативно, већ савремено. Код нас није дошло до промене календара, нити реформе богослужења, већ до духовне и црквене обнове коју треба мудрије спроводити.

Шта је средиште те духовне и црквене обнове?

Центар те обнове је у Светој служби и свим службама које у њу увиру и из ње извиру. Наш народ још није научио основне истине вере и основне ствари о Светој служби, а неки су дали повода за немире и поделе инструментализујући овај проблем у неке своје сврхе. Данас нам је омладина и породица у кризи, а ми расправљамо о дверима и завеси, неким литургичким питањима. Треба нам пуно мудрости и расуђивања, чувајући се сваке крајности. Најтеже је наћи меру у животу, коју је постигао Његова Светост Патријарх Павле. У ствари, најтеже је бити послушан, и саслушати и истински чути другога, изналазећи начина где, како и када треба нешто рећи и делати.

Предајете будућим иконописцима, фрескописцима и рестаураторима теологију иконе. Данас се иконе могу видети не само у цркви или кући већ и у аутомобилима, кафанама, продавницама?

Заиста је дошло до профанизације и злоупотребе иконе, буквално до њеног скрнављења у социјали-зму, некој врсти кичераја примитивне уметности „постмодерне". Повратак иконе у друштвено поље прати повратак правој икони, која има богослужбену функцију. Међутим, врхунац злоупотребе представља појава новог скрнављења иконе приликом штампања икона на алкохолним пићима, знајући где то води... У томе процесу људи цркве сносе велику одговорност, а не само друштво. То видимо и по питању острошке светиње - каквесве злоупотребе постоје којима сам покушавао да се супротставим својим ставом и институционал-но. Ћеранији никад краја.

Многима сметају иконе, а шта оне значе за православље?

Нажалост, имамо на делу савремено иконоборство, било да је реч о грубом уништавању вековног култног и културног наслеђа и људи на Косову и Ме-тохији, било у најперфиднијем облику гоњења иконе. Човечанство, у својој помами за материјалним, готово да је заборавило на лик Богомладенца Христа. Икона сведочи о освећеној материји и њено место је првенствено у Светој служби, којој припада поштовање и целивање, а не обожење које припада само Богу.

Рекли сте једном да је Острог барометар духовног стања нашег народа. Због чега стотине хиљаде људи долазе да се поклоне и целивају мошти Светог Василија Чудотворца?

Најпре због боготражитељства, због сујеверја, али и из туристичких разлога.

Како гледате на чињеницу да је општина Даниловград недавно увела „излетничку" таксу од пола евра коју сваки туриста мора да плати да би посетио манастир?

Немам коментара.

Диоклијска титула обнавља народно памћење

Владика Јован, викарни Епископ Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, објашњава и значење своје титуле. Обновљена титула „диоклијска" део је неподељеног апостолског наслеђа која потврђује непрекинути континуитет њеног постојања на просторима некадашње Зетске епархије, сада Митрополије црногорско-приморске. Овом одлуком о титули и избором епископа Црква је указала на ранохришћански темељ духовног наспеђа, без оптерећења „реконструкције" прошлости. Актуелизовањем ове диоклијске титуле у првом плану обнавља се изгубљено народно памћење, идући у будућност без оптерећења прошлости. Зетска епархија, односно садашња Митрополија црногорско-приморска налази се на истом географском простору на коме се у ранијем историјском раздобљу већ налазила епископска катедра (у Диоклији, Златици, Лондодоклији). Самом локацијом нова епископска катедра (Зетска) на одређени начин успоставила је континуитет са Диоклијском епархијом која се у међувремену угасила у 12. веку.

Извор: Политика, 5. јануар 2008.- Миленко Пешић