Епископ Јован Пурић: Православна естетика у житију и служби Светог Арсеније Сремца
Фреска опела Св. Арсенија Сремца у Пећкој Патријаршији - Увод у једно могуће истраживање -
У овом историјском тренутку борбе око Косова и Метохије да остану у границама државе Србије, а у светлу 750-годишњице престављења Светог Арсенија Сремца, смислено је говорити на тему опела на фрескама и иконама Пећке Патријаршије. На терену имамо иконоборство последњих година на Косову и Метохији. Ових дана о Покрову Пресвете Богородице боравили смо у Пећи осећајући молитвено ћутање ове древне Светиње, седишта наших архиепископа и патријараха Српских, где мошти и иконе све говоре, мир Светиње нас уводи у другу димензију, сведочећи глас Истине вапијућег у савременој пустињи. Овом приликом ћемо Вашој љубави и пажњи предочити увод у једно могуће истраживање, имајући у виду фреске опела у ман. Грачаници (15, 16 век) и иконе на ову тему (17 век). У цркви Богородице Одигитрије (1335) циклус сцена из житија Св. Арсенија је одавно запажен и делимично са тачке историје уметности објашњен (В. Петковић, В. Ј. Ђурић, Б. Тодић, Г. Бабић, В. Ћоровић и други).*
* Види литературу на крају текста
За нас богослове интересантно је питање: по којој је служби приказано опело Другог српског Архиепископа, oдносно која је служба опела постојала у Средњем веку. Познато је и утврђено од стране литургичара да је постојала заједничка Служба заупокојених у 14. веку када настају ове фреске. Но, отиђимо даље постављањем питања: која се служба појала приликом сахране Св. Арсенија Сремца? Пре него што покушамо одговорити на ово питање, иако је тешко реконструисати богослужбено правило у то доба, нешто да кажемо о амбијенту и самој личности светитеља у контексту теме ”богословља иконе у 21. веку”. Саму Службу и Житије Светом Арсенију је написао Св. Архиепископ Данило, који посебну пажњу посвећује богослужбеном животу и канонском устројству Српске Цркве и посебно организацији манастирског живота. Данило „постави устав у Њој да га држе доброразумни монаси (грчког народа), да се све врши по закону у тој цркви, да по њихову уставу врше Божанствену Службу и све остало“ (П. Симић). Управо у том храму, где је ктитор сам архиепископ, у храму Богородице Одигитрије, био је насликан мали циклус од четири сцене из живота Св. Арсенија Српског. Учинио је то стога што се, тачно наспрам проскомидије Богородице Одигитрије налази, у храму Св. Апостола - саркофаг са Арсенијевим моштима. У истом храму чији је ктитор Св. Арсеније налазе се мошти Св. Никодима, познатог по типику на основу кога је учињен прелазак на јерусалимску праксу.
Пошто је Св. Данило написао Житије и Службу Св. Арсенију, обратићемо пажњу на неке елементе есхатологије које налазимо у теми опела. Али пре него што пређемо на та места треба нешто рећи о личности светитеља на основу житија: „Ништа од онога што је с љубављу писао о Арсенију, Данило није захтевао од сликара да изведу у циклусу Арсенију посвећеном... Арсенијево житије претворило се у уздизање Савиних врлина“. (В. Ђурић). Зато у Житију овако сведочи Св. Данило: „У молитвама беше напредан тако да никада није погрешио устав и исправљање црквено дању и ноћу, или да је због каквог узрока када закаснио имајући увек пред очима Христа, Св. Арсеније је превазишао виђења свих старих праведника...” (Б. Тодић). У контексту приче о опелу фреске у Пећи навешћемо у целини опис упокојења Св. Арсенија из Житија и у целини тропар, кондак и светилен из Службе. (види прилог 1 и 2 на крају текста). Најпре да протумачимо речи из Светилна које иконопосиц чита, односно ми ишчитавамо са фреске: „Када се светитељ престави, сабраху се људи да погребу тело његово“. Нигде не видимо никакав текст на овој фресци који је приметан на другој фресци сахране из цркве Св. Апостола, а реч је о сахрани Св. Саве II о чему ћемо говорити другом приликом. За сада се задржавамо на фресци из храма Св. Одигитрије. За нас су интересантне речи из Житија које посведочују речи Св. Службе. „Узевши његово часно и свето тело, иђаху чинећи пут ка спремљеном му гробу у цркви Св. Апостола“ (из Светилна). На почетку смо ставили себи у задатак, да ишчитавајући фреску, пратећи казивање истог аутора у Житију и Служби, покушамо наслутити каква се Служба служила приликом сахране Светитељу. У Житију налазимо изузетно сведочанство: ... појући за покој Светога са псалмима и песмама духовним“, а у кондаку њему посвећеном, видимо да је управо он био појац: „језиком хвалећег, а уснама појање приносећи“.
Поставља се питање које су песме и химне појане при погребу архијереја. Колико нам је познато на основу истраживања литургичара (Ж. Гоар, Дмитријевски, Успенски, Фундулис, Аранц, Књазев, В. Бруни).* - стари требници нису садржавали службу погреба. Данашња форма погребних служења нису ништа друго до служење панихиде где су антифони и молитве замењене другим текстовима. У почетку панихида је била кратка служба, која се развила у свеноћно бденије. Познате су молитве (5) које се приписују патријарху Герману Цариградском (+733.) – у једном требнику из 11. века (Sin. 959) (Sinaiticus gr. 956 X век) као у Кодексу gr. 336 (8-9 век) где су обрађене ове службе од стране научника. Чак у грузијским документима налазимо панихиду за живе. Познато је да чин опела свештеника има посебне молитве, са појањем антифона. Поново наглашавамо контекст задате теме, да је заједничка служба заупокојенима већ била у 14. веку, када настају поменуте фреске у Пећкој Патријаршији, што намеравамо даље ишчитавати. Међутим, без детаљног уласка у ову проблематику, предпостављамо да су у ранијим вековима молитве панихиде послужиле као литургија погреба, где видимо једну од најстаријих молитава „Боже духов...“ Ако би имали у виду свечано објављивање победе над смрћу у духу старих анафора садржаних у требнику - појане су ове молитве панихиде које се практично не разликују од помена Светих прослављених у Господу и помена „сваког духа праведног преминулог у вери“. Уосталом, Службом Златоустовом надахнута је Служба из Требника. Као што и сам Златоуст пише како пасхалне катихезе и књигу о свештенству у литургијском кључу.
Како је реч пак о појању псалама, 117 псалам је и предањски још пре 14. века употребљаван приликом сахране. На основу тога можемо слободно закључити да је сахрана светог Архиепископа српског Арсенија естетски и иконично описана, као што видимо у Житију и Служби. Овде можемо нешто укратко рећи о иконичности химнографије. Такође и да дамо богословску икону смрти на основу библијског кључа, где у речима из тропара светог: „да уједном, тј. – изненада не уснемо на смрт” је богословска поука и порука, како самог чина опела, тако и Службе Светога – које треба компаративно истраживати. (Све ово мислимо детаљније разрадити у већој студији). За сада да обратимо пажњу на саму фреску опела светитеља која нас надахњује за даље истраживање и богословствовање, у исихастичком искуству смрти као надахнућа за савремене иконописце. Одмах на први поглед можемо видети како сам покојник на одру и заједница сабрања свештенства и верног народа, моли се и са њим упокојеним изговара древну молитву уз псалме „Алилуја – помилуј слугу твога“. Као да на ову молбу песник Данило IIодговара „анђели, пак, веселиће се, примиху дух Његов усељавајући га у светла насеља“. Црква као небоземна заједница у правилу погребења Велике Суботе посведочује своју послушност до смрти, и то до смрти на крсту (Филип. 2, 5-10). У светлости ове Службе сагледавамо служење сваког архијереја и свештеника. Но о томе ћемо нешто више рећи касније. За сада да видимо тај однос личности и заједнице око погреба. У похвали коју песник ставља у уста упокојеног, видимо опраштање од заједнице, која се на земљи сабрала да му својом молитвом помогне да ступи у други облик постојања у очекивању Васкрсења. Поменути 117 псалам показује, дакле, шта треба да буде икона сваког крштеног који је позван да се уподоби Христу у својој послушности Очевој вољи. Он је такође и подсећање на идеал Светости, што је циљ сваког хришћанина.
Такође, ношење покојног око цркве подсећа на Велику Суботу, што ће рећи да сахрана свештеника указује на Цркву која литургијски чува сећање на погребење Христово: ово за собом повлачи везу између упокојења свештеника и Христа. Сличност службе погреба свештеника и Службе Велике Недеље – то је молитва и апел; молитва за онога који није испунио ону жртву која личи на Христову и, апел живим свештеницима да се на време опомену жртвености ношења свога пастирског крста, где је један део тога и смрт, која чека сваког човека. Дакле, крстоносни задатак пастира је да припреми верне за смрт; да посведочи о двострукости става према смрти. С једне стране, да је смрт побеђена Христом и води Славном Васкрсењу. Томе, у ствари, треба да послужи живописац који сведочи о победи над смрћу. Али, остаје болна чињеница смрти, са којом се хришћанин не мири, иако делује васпитно застрашујуће. Оно што кажу Св. Оци да је „незаборавно сећање на смрт“ – благи васпитач душе и тела.
Ова фреска опела тумачена у пасхалном кључу – посматрајући је у њој ишчитавамо језик јеванђелске Тајне, истовремено из обратне перспективе – она нас васпитава. Јер, „у Хришћанству смрт, преко Христовог распећа и смрти, не само што добија дубоки сотириолошки карактер и смисао, него, истовремено, и гносеолошко - васпитни“. (отац Амфилохије Радовић). Из овога сагледавамо следеће: - савремени чин опела, надахнут древним службама есхатолошког је карактера; препун је пребогатом метафизиком, где видимо одговоре на крајњи смисао човековог боравка на овом свету. Кроз њега „језиком хвалећег“ смисао човековог живота, видимо глас Истине чији је носилац Црква и њена проповед: „проповедањем кличући“. Ова фреска у Пећи је својеврсна проповед која тумачи Јеванђеље. Пред њом се човек отрежњује духовно, као што најдубље животно човек себе види у болести и на гробљу. Још боље види себе у Светињи где су мошти светих, где бива ослобођен емотивизма, сујете и дволичности. У Св. Служби погреба којој предходи „уснама појање приносећи“ у свакодневним службама, особито светитељ Арсеније, себе припрема. Ту видимо сву иконичност његовог језика, његових усана, а на одру као да молитвено ћутећи говори њему песник и фрескописац: „Милости наставниче и милосрђа ризнице, коју си свима подарио“. О тој благодати (милости, милосрдности), о њеном извору више ћемо говорити у нашем даљем истраживању. Једном речју, он је својим погребом, особито својим моштима постао ризница тајне сагледавања обожења. Зато се и иде пред његову гробницу где су мошти и служи се молебан са иконом. Гледајући фреску ми се „разумно чеда твоја хранимо“ јер из усана и уста затворених, чујемо клицање: „Христе, ти јеси светлост неизрецива“. Такође, и ми сада, пред његовим моштима осећамо миомирис Христа. Та Светлост неизрецива („Свјете тихиј“), у њеној Тајни видимо величину и достојанство човека.
Заиста, Светитељ је био свестан величине и значаја химни у богослужењу. Док је ходио по земљи себе је утврђивао и надахњивао Св. Службом, служећи Вери и роду своме, постајући „правоверја учитељ“ и архијереја „Божанствена лепота“. С једне стране, ту је себе утврђивао, стичући огромну снагу тридесетогодишњег архипастирствовања у роду српском. С друге стране, сада ону исту духовну лепоту коју је проповедао и за коју се борио посведочује својом смрћу, као сном праведних, где погребна поворка иконише „божанску лепоту“ његовог божанског милосрђа и човекољубија. Отуда толики мирис моштију и нетварна топлина благодати којом се хранимо и надахњујемо. Управо без тога учења незамислива је сва иконичност смрти Божијег човека. О њој треба нешто више да проговоримо (о том ћемо опширније у најављеној студији у контексту назначене теме).
При крају овог краћег осврта на фреску опела Св. Арсенија, треба истаћи исихастичко прихватање средњевековног човека смрти. У једном искуству светог човека, његовог животног чина и подвига, видимо припрему за свечани чин опела. Он је преживљавао смрт у Личности Богочовека Христа, зато Га ми молимо да ”изненадно не уснемо на смрт“. Из његовог клицања: „Христе ти јеси светлост неизрецива“ благодатним претварањем страха од смрти, ми прихватамо његовим молитвама, живот кроз смрт. То је есхатолошко искуство Цркве, где благодатни дар сећања на смрт имају особито светитељи. Некако нас речи из древне молитве св. Германа Цариградског воде ка дубљем литургијском поимању смрти. Тим речима би завршио ово излагање, без жеље да обухватимо све фреске опела из Средњег века, што ћемо наставити да истражујемо. „Нама који чекамо долазак дана новога Христа, Бога нашега, Судије свих нас, да нас не нађе да лежимо и спавамо већ будне и бодре, у спровођењу његових наредби, и да уђемо у радост Господа нашега, где нема ни бола, ни туге, ни уздисања где је место пребивања свих оних који се радују Теби“. Овим речима отварамо тему комплетније анализе Житија и Службе Светога, где морамо протумачити интердисциплинарно древну панихиду и место иконе и моштију у богослужењу Цркве (у Литургији), као и библијске елементе опела, који предањски посведочују сву сложеност богослужбеног Предања Цркве.
Без интерактивног приступа не можемо сагледати тајну фреске из Житија и Службе св. Арсенија Сремца. Да би пронашли византијске позајмице у Служби Св. Арсенију треба истаћи и сву сложеност византијске естетике аскетизма канона светима. У сагледавању језика иконе у Житију, Служби и фрескама Св. Арсенију открићемо у истраживању језик Св. Данила II, а то је језик: јеванђелски, литургијски, химнографски, агиографски, догматски и педагошки. У храмовном чину Пећке Патријаршије, где се налази чудотворна икона Одигитрије ућићемо у тајну фреске Иконе и акатиста Њој, као и њеног места у Литургији. При свему овоме, видимо призивање Имена Божијег које прати икону празника Светога. Тај аспект истраживања је управо кључ наше најављене теме.
Прилог 1 ОПИС УПОКОЈЕЊА СВ. АРСЕНИЈА И када се скупила велика множина у Христу сабранога збора његове духовне пастве, са славом часно, као што приличи светитељу, узевши његово часно и свето тело, иђаху чинећи пут ка спремљеном му гробу у цркви светих апостола. А где их је ухватила ноћ, носећи богољубљено тело, непрестано чињаху похвална славословља и свеноћне молбе, и доневши га у дом светих апостола, и ту све обично учинивши, појући за покој Светога са псалмима и песмама духовним, и положише га часно у раци од камена коју беше себи спремио. И разиђеоше се сваки својој кући, славећи Оца и Сина и Светога Духа, сматрајући блаженом Богом прослављену успомену Светога. (Данило Други, Животи краљева, и архиепископа српских Службе, Бгд. 1988, 172).
Прилог 2 Из службе св. Арсенију Тропар Милостињи водители и милосрђа ризнице што свима је отворио јеси, провиђења учитељу и архијереја божанствено украшење, Оче наш, Светитељу Арсенију, ништима био си заступник и зато моли Христа Бога да просветли душе наше да уједном не уснемо на смрт. Светилен Када се светитељ престави, сабраху се људи да погребу тело његово анђели, пак, веселиће се, примиху дух његов усељавајући га у светла насеља. Кондак Храном речи твојих, богоносни Арсеније, духовна чеда твоја храниш, језиком хвалећи а уснама појање приносећи, проповедањем кличући: Христе, ти јеси Светлост неисказана. (Србљак, Бгд. 1970)
Литература: АРХИЕПИСКОП ДАНИЛО II И ЊЕГОВО ДОБА, САНУ, 1991. ЗБОРНИК НАУЧНОГ СКУПА:
(1. П. Симић, Данило II и црквени устави
2. В. Ђурић, Свети покровитељи архиепископа Данила II и његових задужбина.
3. Б. Тодић, Иконографски програм фресака из XIV века у Богородичиној цркви и припрата у Пећи.)
4. V. R. Petković, Freske sa scenama iz života Arsenija I Arhiepiskopa Srpskog, Šišićev zbornik, Zagreb 1929., 65-68.
5. В. Ј. Ђурић, Историјске композиције у српском сликарству Средњег века и њихове књижевне паралеле, III, Зборник рада Византолошког института XI, Београд 1968. 99-103.
6. Б. Тодић, Грачаница 1999.
7. A. Димитријевски, Описание литургических рукописеi I, Типик, Киев 1845 II Евхологиа, Кијев 1901 III Типик, Петроград 1917.
8. Ј. Фундулис, Панихиде, Солун 1969.
9. Н, Успенски, Чин свеноћног бденија у Грчкој и Руској Цркви, Лењинград 1949.
10. V. Bruni, Funeroli oli un sacerotote nel rito bizantino secunologli encologi manoseripti di lingna greca, Jerusalem 1972
(11. N. Arranz, Les prieres prezbyrales de la “pannychis” de l’ancieu euchologne bizantin et la “patikhida” des defunts.
12. A. Kniazeff, La mort du pretre d’ apres le trebnik slave, - Ови радови су објављени у зборнику радова са конференције св. Сергија у Паризу 1974. под називом: LA MALADE ET LA MORT DU CHRESTIEN DANS LA LITURGIE, ROMA 1975.
13. Н. Милошевић, Литургијски карактер заупокојених служби, Теолошки погледи 3-4/98. (Фундулисов став и допринос верно презентирам за српског читаоца).
14. Митр. Амфилохије, Христоликост и Богородичност Човјека и човјеково стање послије смрти по Никону Јерусалимцу, 281-292. Зборник радова, Цетиње 2004.
15. Есхатологическое учение Церкви, Москва 2007.__
