Епископ Максим у Сијетлу

У Недељу по Педесетници, Епископ Западноамерички Максим је посетио Парохију Светога Саве у Сијатлу, држава Вашингтон. Црква Светога Саве се налази у месту Исаква (Issaquah), што је индијански назив за то место.

У 18 часова је служено вечерње, после кога је следила вечера и разговор са верним хришћанима. Епископ Максим је одговарао на њихова питања. Парохија са састоји од староседелаца, Срба рођених у Америци, али се после рата 1995. у БиХ доста породица доселело овамо тражећи уточиште и бољи живот.

Сутрадан у недељу, свештенство и народ су сачекали Епископа на улазу цркве, после чега је уследила Божанствена Литургија. Сложно и хармонично је одговарао месни хор, а Епископ је произнео беседу на прочитано јеванђеље... Чтецирао је Веселин Хрле кога је Епископ Максим пре годину и по дана произвео за чтеца.
После Свете Литургије, уследио је свечани ручак, који су припремиле жене из Кола Српских сестара.

Потом је уследио традиционални фестивал "Српски дани".

Seattle је највећи град у северној области Пацифика ( Pacific Northwest) САД. Смештен је у америчкој држави Вашингтон између Puget Sound и језера Вашингтон, на 108 миља (174 km) јужно од америчко-канадске границе у King County, чије је и седиште. Иначе, Сијатл је установљен 14. новембра 1851. од Arthur A. Denny. Најпре се звао New York, потом Duwamps, а онда је коначно преименован у Seattle по Поглавици Noah Sealth (si'áb Si'ahl, "high-status man"). Он је био поглавица двају племена која су живела и тој области ("Seattle" је англицизирани облик његовог презимена). Већ 2006. године град је имао око 578,700 становника, а метрополитанска популација је око 4 милиона. Неоправдана светска репутација Сијатла као "кишног града" долази од чињенице да је он облачан - али не и кишан! - просечно 226 дана годишње.

Историја парохије Светога Саве у Сијатлу

Црквено-школска општина Светог Саве основана је 1953. године. У споменици Епархије америчко-канадске, која је издата поводом тридесет година манастира светог Саве и шездесет година епархије, налази се честитка поводом јубилеја манастира, у којој се наводи:
"Новооснована црквено-школска општина Светог Саве", у потпису Rev. Miomir Dubak 504-9th Avenue Seatle 4 Washington. Свештеник Дубак, 12. јуна 1953. године, извештава архијерејског намесника Владимира Мрвичиног: "Синоћ је црквено-школска општина одржала седницу на којој су донете следеће одлуке: 1) Ускраћује се свака даља помоћ из црквено-школске благајне свештенику Миомиру Дубаку, пошто се не може колонија тиме оптерећивати и за то нема средстава. 2) Да се сума од 700 (седамстотина) долара која је остала у благајни и коју је отац Дубак сакупио идући од немила до недрага по свим брдима Вашингтона и Бритиш Колумбије, задржи у благајни све док се некад у будуће евентуално побољшају прилике и да се употреби за изградњу цркве или за какву другу нужду у колонији."
Само месец дана касније, 21. јула 1953. године, свештеник Дубак се поново обраћа протојереју Мрвичину са нешто оптимистичкијим вестима: "Благодарећи Господу Богу и Вашим мудрим свештенобратским саветима и помоћи, створена је овде српско православна богомоља и отслужена је прва света литургија. Приличан број народа присуствовао је служби у прошлу недељу... Кућа је купљена за 9,750 долара... Поред куће има и један велики плац на коме би се могла подићи црква. Ово имање се налази на најлепшем делу града и центар је за велику већину нашег живља... Сама капела је довољно пространа да може да прими око 60 особа. Олтар и иконостас су дивно урађени, благодарећи помоћи овдашње руске православне цркве. Милина је погледати ову црквицу.
После три месеца, октобра 1953. године, свештеник Дубак поново пише протојереју Мрвичину и жали се: "Код мене мука и невоља. Отворио сам цркву за безбожнике. Дошли су прве недеље на литургију из комунистичке радозналости, да виде шта је то купљено, каква је то кућа и капела. И сви честитали и нестали у магли. Позову ме кад неко умре а они преко Србобрана објаве: Хвала нашем месном православном свештенику оцу Миомиру Дубаку на извршеном опелу и дивном опроштајном говору."
Даље у писму свештеник Дубак каже: "Ја нећу да напустим ову стражарницу у пустињи духовној и националној ", и предлаже: "Можда би било добро да се овде упути неки рођени Американац, калуђер, који би могао ићи од куће до куће и без бриге за издржавање себе и породице, без тражења икакве плате... Ради тога братски молимо све меродавне и заинте­ресоване факторе, у првом реду архијерејског намесника и више црквене власти за одлуку шта треба урадити. По свему судећи, свештеник Дубак је после извесног времена напустио парохију у Сијетлу.
Архијерејски намесник Владимир Мрвичин, 9. фебруара 1962. год. упутио је писмо председнику црквено-школске општине Ристи Јонлићу и члановима одбора са напоменом да увек пазе да су црквено-школска општина; да им православни свештеник одржава службу чешће; ако је могуће да направе аранжман са свештеником у Ванкуверу да барем једном месечно служи свету литургију за њих; да одржавају школу; да не уносе политику у цркву. „Хришћански живот и пут нека буде ваша политика; одржавајте традицију, фолклор, уметност, песме и игре, историју и језик...", саветује им прота. Пред Ускрс 1962. године, епископ Дионисије је такоже упутио писмо управи црквено-школске општине и ставио им до знања да им је доделио свештеника Ђорђа Увалића из Ванкувера да им служи свету службу и да се побрине за црквену школу. (Извор: С. Спасовић, Историја Српске Православне Цркве у Америци и Канади 1941-1991, Београд 1997, 328-330).

Извор: Епархија западноамеричка