Епископ Методије Муждека: Тумачење новозаветних одељака
књига 1: Јеванђеља, стр. 432; књига 2: Посланице, стр. 340, Беседа, Нови Сад 2013.
Са благословом Епископа бачког др Иринеја Буловића, архимандрит Јован Радосављевић приредио је ова два, зацело, капитална дела из новозаветне егзегезе. Вредни архимандрит је на овај начин испунио жељу свих нас бивших ученика архимандрита Методија у достославној Призренској богословији у којој је овај приљежни изучавалац Речи Божје делао углавном као ректор и предавач Новога завета од 1955. до 1971. године.
Била је радост слушати предавања овог зналца Светога писма, и то не само Новога завета! Није отац Методије само буквално познавао Библију, и то од књиге Постања до Откривења Јовановог (!), него је и нас подстицао да је што више читамо и њоме се надахњујемо. Спадам у оне генерације школе у згради Симе Игуманова Призренца која је у првим часовима разредне наставе – док смо још били свежи – држала свеске и прибор за записивање надахнутих предавања овог библисте којим се наша Црква може дичити.
Да бисмо проверили буквално познавање Светога Писма оца Методија, постављали бисмо му питања у смислу где се који исказ налази да би он сместа одговорио или бисмо га питал шта се налази, рецимо, у Јован 3,16 („Јер Бог тако заволе свет...“), да би он овај стих до краја изрекао. Био је жива Симфонија, или Конкорданца библијских места. Данас у време рачунара до таквих се референци долази много брже – преко ЦД, мада је тако пронађени текст без оне животне снаге коју пружа жива реч.
Отац Методије није био задовољан Вуковим преводом појединих места у Новом завету, па нам је са своје стране давао тачни превод односних места. Све смо то бележили у наше примерке Библије, као и његова сажета тумачења, поред уношења дужих текстова у свеске, па су нам управо ти примерци Библије били добра основа за припрему проповеди касније у парохијском раду.
Тумачења оца Методија одликује концизност – управо су и припремана за ученике богословских школа. Други моменат је често навођење мишљења светих отаца о појединим исказима, што увелико одудара од данашњих упињања да се, наводно, савременим језиком искаже мисао забележена на изворном језику. Искази Светих отаца лежу на срце као мелем на рану! Међутим, савремени коментари не дотичу нас се или, већ, пружају прилику да тај савремени тумач себе ставља у први план, у смислу да је он тај који „уме“ да растумачи шта је библијски писац, Богом надахнут, хтео рећи! У том смислу схватам рационалистичке тумаче, углавном западне, који цитирају једни друге, и то управо своје савременике, како би они што више испливавали на површину као, можда, најбољи тумачи и коментатори. На жалост, примећује се и у нас неки благи талас истицања овоземаљског, људског приступања тумачењу Речи Божје, па и на страницама црквених листова...
Треће, отац Методије је припремао предавања према програму за богословију, што ће рећи да је тумачећи, рецимо, једно чудо забележено код Матеја, доводио га у везу са истим чудом забележеним код остале двојице синоптичара. Тако и догађаје, на пример, Преображење Господње код Матеја (17,1-9) тумачио је уз консултовање и стални осврт на то како су исти догађај забележили Марко (9,28) и Лука (9,28-36).
Стари завет су користи у изобиљу, јер је тумач свестан међусобне повезаности двају завета. Ово се посебно огледа док тумачи посланице Светог апостола Павла (по лекцијама), посебно кад су у питању посланице Римљанима и Јеврејима. И управо тако Методијева тумачења добијају на динамици.
Приређивачима сабраним око Беседе треба честитати и на томе што су свуда у књигама наводили светописамску реч према најбољем преводу Новога завета на српски, на синодском преводу, и то јасно означили курзивом! Навели смо да је управо овај новозаветник, отац Методије, добро осећао недовољност Вуковог исказа да би могао бити основица за тумачења и поготово за догматска излагања.
Подсећамо да се у предратним богословијама (1920-1941), не без разлога, Свето писмо цитирало на црквенословенском језику, и да су ученици памтили цитате на њему (!), а и догматике (као чувена Макаријева Догматика Православне Цркве у преводу Митрофана Шевића и друге књиге), и, штавише, уџбеници из Моралног богословља (!) доносили су цитате на црквенословенском, јер је далеко верније одражавао мисао библијског писца од Вуковог превода.
Ове две књиге новозаветне егзегезе могли би да буду уџбеници у нашим богословијама. Зашто да не? И настале су у школским учионицама у царском Призрену.
Ми, негдашњи ученици оца Методија, благодаримо Преосвећеном Епископу бачком др Иринеју, такође угледном библисти, на ангажовању стручних људи на издавању ових капиталних дела, а архимандриту Јовану на идеји и подухвату да се пишчева жеља оствари, а то није могло у она тешка времена кад није било довољно хартије ни за шапирографе. Овим је отац Јован у име свих нас „Призренаца“ упалио велику воштаницу за покој душе и свога професора у Призрену.
Протођакон Радомир Ракић
