Епископ нишки др Јован (Пурић): Празничне иконе

Нови изадавачки подухват Православне епархија нишке, у сарадњи са Академијом Српске Православне Цркве за уметности и консервацију – катедра за иконологију, јесте публикација Епископа др Јована (Пурића) – Празничне иконе.

Пратећи богослужбени ритам Владика Јован на нов и пријемчив начин тумачи иконографију свих Великих празника са више аспеката, што даје могућност верницима свих узраста и нивоа знања да схвате празник, како би на тај начин потврдили своју веру у Васкрслог Христа. Књига је сажетак једног ширег – професорског – рада, уз модификовани стил како би била разумљива за ширу читалачку јавност.

Метод примењен приликом писања ове књиге инициран је уочавањем детаља на икони датог празника, па је постављањем различитих општих хипотези, добијен коначни закључак. Без оптерећујућих фраза, јасним стилом описани су празници, али не на  самодовољан – научни – начин, већ тако да је врло лако схватити решења – чак и историјских недоумица – преко објашњених детаља са иконе празника. Дакле, Владика Јован није имао намеру да истражује на дату тему, већ да на нов начин изложи већ познате чињенице које би требало да пронађу свој пут до срца како верника, тако и оних који ту веру проповедају (свештеницима, вероучитељима, иконописцима, итд). То значи да је аутор из обимне литературе извука нектар и понудио га читаоцима да веру засладе и окусе Преображај да би препознали икону у себи и заблагодарили на томе Творцу. Управо је зато приступ тумачењу (егзегези) – предањски: почиње тропаром и кондаком, а затим се детаљи са икона објашњавају уз егзегетске дискурсе у оквиру библијског и светоотачког текста. Закључци не доносе ново, али имају ново рухо; дакле, нису устаљени закључци преписани из старих хеортолошких књига, већ на нов начин исказују Истину.

Књига почиње описом празника Рођење Пресвете Богородице, на првом месту тропаром и кондаком, а затим и описом иконографије и амбијента тог празник са описом детаља и личности који су кључни за егзегезу овог празника: купање, дете, жене Ана, Јоаким. Посебно је дат хеортолошки и предањски извештај празнику (да је апокрифни спис Рођење Марије извор овог празника, које је потврдило и потоње светоотачко предање). На крају је објашњено име Марија.

Други протумачени празник јесте Воздвижење Часног Крста, а Владика после тропара, кондака и поимања Крста говори о гесту и публици (верни), односно тумачи симфонију покрета и статичности, уз издвајање само једне личности из историје Христове Цркве: Константин Велики. Хеортолошки осврт је дат суптилно како читалац не би изгубио аналитички ток који одликује тумачење детаља.

Ваведење у Храм Пресвете Богородице – после тропара, кондака и казивања о празнику – објашњено је аналогијом као и Сретење (Христово уношење у Храм). Аутор тумачи и архитектонске облике на икони: грчки и словенски тип, а затим и објашњава позадину на икони која дајући илузију перспективе жели да покаже само место догађаја празника. Иако поновљене личности: Јоаким,Ана, дете Марија, описане су у контексту датог празника; а затим и свештеник. Закључак је хеортолошки екстрат из Предања.

Тумачење Рођења Христовог – уз тропар, кондак и општу иконографију – доноси описану спецификацију детаља са иконе: брда и пећина (опет простор) и анђели, пастири, во, магаре, овца, коза, Дјева, Дете, Јосиф (личности) и – на крају – звезда, са истицањем двеју радњи: поклоњење (Света три мудраца) и купање (Детета). Хеортолошки приказ добија још један одељак: Смисао (празника у и на икони).

У празнику Богојављења аутор уводи нов појам – веома важан за иконографе – светлост, када одељак о овом догађају именује једностано: Празник светлости. Затим следи тумачење сцене и природе (уз истицање Јордана и мора), а онда личности: Јована Крститеља и Христа, уз тумачење анђела и голубице. Закључак чине три одељка: Извор, Празник и Име, са иконографском аналогијом овог празника и иконе Силаска у Ад. А последња реч јесте – опет – светлост.

Повест о празнику Сретења Господњег – поред тропара и кондака – аутор започиње истицањем Маријиног очишњећа. Затим следе опис простора (архитектура и олтар) и личности (Симеон, Ана, Јосиф, Христос, Марија). Егзегетски приступ истакнут је у закључним одељцима Име и Празник. Благовести израњају из тропара и кондака, док је иконографија објашњена са свим аспеката. Наглашени су светлост (Зрак), простор (Студенац) и личности (Дјева и анђео). У закључку аутор, поред објашњења имена празника и хеортолошког приказа, уводи и време – говори о датум – како би се тек од Благовести време освештало!

И за следећи празник – Цвети – аутор даје тропаре, кондак и иконографијуда би сада простор (Јерусалим и гору) освештао сам Христос – на магарету: истим оним из иконографије Божића – са Ученицима и Децом који држе Палме усред Народа. На крају се говори о историјату празника.

Повест о Васкрсењу почиње уз тропар, ипакој и кондак; и са описом иконографије са свих аспеката уз опис простора (Ад и Брда) и личности (Христос, Адам, Праведници), са посебним истицањем Менице – задужнице – грехова (у Христовим рукама). Тријумф је наглашен у закључном експозеу иконографије, који се врхуни у одељку Литургија и икона.

Вазнесење Господње аутор тумачи почев од Символа вере, уз тропар и кондак: Исус Христос се вазнео пре Маријом и Апостолима уз анђеле, и усред природе (стене које означавају да сви актери догађаја чврсто – као стене – стоје на земљи сем Христа који је на небесима). Закључни трослов: Иконографија – Празник – Извори објашњавају историјску потку празника.

Тропар и кондак празника Педесетнице уводе читаоце у прво поглавље Празник изливања Светог Духа у виду Пламених језика на Дванаесторицу апостола. После описа главних личности (који у иконографији пасивно седе) у Празнику и активног деловања Светотројичног Бога  описани и тумачени су горњи део иконе: Горница (Сиона) – две грађевине налик кулама; и доњи део: Стари краљ (цар) у мраку који символише многе – старозаветне пророке праведнике.

Преображење Господње – празник који може да се узме за правило иконографије код Православних јер свака икона извире из овог празника, из ове иконе: светлост која долази после Узлажења. Аутор тумачи личности (Христос, Мојсије, Илија, Апостоли) и анђеле. Епископ Јован истиче смисао празника и даје свима разумљиво и разумно созерцање (посматрање) иконе празника.

Тумачећи Успење Богородице, аутор полази од библијског исказа шта се збило после Вазнесења са Богородицом и доноси нови приступ истичући Апостоле на небесима, Облаке (који носе прекштене линије) и Покушај понижења уз опис Сиона и Гетсиманије; и личности Дјеве и Христа.

Закључак књиге је Орос вере Седмог васељенског сабора у Никеји праћен иконом Пантократора. Реч и Слика – Логос и Икона! У две речи сва Истина...

Дакле, књига Празничне иконе је једна велика икона прецизно заоденута у хеортолошко-историјски оквир са певничким појем тропара и кондака у Празницима који иконизују Царство освештавајући простор, време и личности (историју) – што све заједно хита ка Господу Творцу и Спаситељу!

Епископ нишки др Јован (Пурић), Празничне иконе, Ниш – Београд, 2013. стр. 82, ИСБН 978-86-89293-09-8

ђакон мр Ивица Чаировић