Eпископ Порфирије: Свесни смо свих слабости сакралних држава

Црква је позвана да се стара не само о духовним, него и о материјалним потребама, као и да се хвата у коштац са друштвеним проблемима сваког времена. Тако Црква, на пример, може и мора да да своје предлоге и одговоре на проблеме биоетике и биотехнологије, људских права и моралних дилема, на проблеме који су везани за човекову животну средину и екологију и слично... Реч Цркве, међутим, увек мора да буде црквена и теолошка.

Будући црквена, мора да извире из искуства Цркве и будући теолошка не сме да превиђа теолошке изворе - каже у празничном разговору за Данас владика јегарски Порфирије, један од најмлађих (1961) и најобразованијих епископа Српске православне цркве, игуман манастира Ковиљ, чест гост верских трибина које посећују млади и агилни члан Савета Републичке радиодифузне агенције.

Рекосте једном да "није циљ Цркве да постане политичка партија, да излази на тргове и улице, али исто тако она не може и неће да бежи ни од реалног живота, ни да се склања пред силом државе". Каква је улога Цркве у односу на друштвене проблеме?

- Црква своје постојање и своје порекло има у Богу, али и свет има у Богу свој узрок и свој крајњи циљ. "Све је ради Њега и у Њему саздано". Тако, дакле, као што не можемо да делимо ствари на чисте и нечисте, не можемо ни Цркву да раздвајамо од света. Како у Цркви тако и у свету, откривају се енергије Божије и Његова слава. Нити се свет с хришћанског аспекта може замислити без Бога, али ни Бог се данас не може схватити без своје творевине. Све ствари света створене су од Бога да постану и да постоје као Црква. Свет се не одбацује, него постаје простор за деловање љубави Божије, као и објекат бриге Божије о спасењу: "толико Бог заволе овај свет да даде и Сина свог јединородног, да свако ко у Њега верује не погине него да има живот вечни". Бог се, дакле непрестано брине о свету, и то не морално него онтолошки. Између Цркве и света постоји љубавна веза. Када свет заборавља и губи смисао свога назначења, тада Црква има задатак да свету поврати исправну перспективу постојања. Црква не треба да функционише као затворен круг и група "просветљених" која не увиђа и која игнорише грешни свет око себе. Црква није неки надсветски ентитет или акосмичка стварност. Она треба да функционише као заједница која обитава у свету, чији је задатак да оцрквењује, спасава, служи, исцељује, теши... Јер вера није индивидуална ствар него има чудновату - дивну еклезиолошку димензију - димензију заједнице. То је вера заједнице, која спасава чак и оне који имају проблем с вером и који се на овај или онај начин удаљују од заједнице.

Како се Црква односи према онима који себе не сматрају њеним делом?

- За Цркву не постоје, не треба да постоје непријатељи, па чак и онда када је реч о некоме ко не прихвата њену истину, или се супротставља Цркви. Тако ниједан догађај и израз људског живота не налази се ван сфере интересовања како мисије, тако и пастирског деловања Цркве. Ниједна појава света се не поставља ван Цркве, јер Црква није просто део света, него обрнуто - свет је део Цркве. Црква није садржај него је она та која садржи, прожима и обухвата све. Ориген је говорио да је Црква: "свет света". Она се налази у реалном свету. Она је тело Христово, а Господ Исус Христос је узео људску природу у тоталитету, не неки разломак човека, ум, осећање, интуицију на пример. Стога Црква не спасава неке парцијалне делове света, него свет у целини.

Какав је однос Цркве према политичкој сфери друштва - посебно према партијама и држави?

Политичке партије су партикуларне, не гледају на целину. Уосталом, реч партија долази од латинског парс, партис што значи део, парче, које је супротно другом делу. Људи се уједињују у партије на темељима нетрпељивости и супротности у односу на друге и постоје све док постоје супротни. Када нестане онај који је супротан, престаје да постоји и разлог за уједињење у партију. Разуме се, Црква не тежи да направи неку интегралну хришћанску државу али је ангажована на хуманистичкој добробити постојећег земаљског града изграђујући се и уграђујући се у Небески град који ишчекујемо. Свесни смо свих слабости сакралних држава. Секуларна држава је и настала у отпору на злоупотребе оног што Ниче зове "људско, одвећ људско", које се крило иза сакралне државе. Држава по себи није негативна, негативна је кад постаје тоталитет, кад није у служби човека. Држава је орган за заштиту права појединца. У прошлости држава је, конкретно римска, била против хришћанства. Први хришћани су страдали због апотеозе државе. Црква је ту да преображава свет, да га спасава од смрти.

Говорећи о модерним електронским медијима кажете да "Црква нема право да препусти овај плод цивилизације онима који се боре против духовности"?

- Бог је сишао до нулте тачке људског постојања. Не треба да постоји ниједна људска стварност у којој не би требало видети трагове јеванђељске поруке Господа: "Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Духа светога!" У хришћанству нема никакве дуалистичке слике света. Медији не треба да буду нека стварност која је одељена од црквене стварности. Бог је креатор човека, човек је креатор медија. Само у тој синергији, саповезаности, садејству можемо сагледати чудесне путеве Господње. Како нас он зналачки и уметнички води у наручје своје. Мислим да медији омогућавају лакшу комуникацију између људи, а циљ комуникације је да саопштимо себе, да кажемо оно што нас мучи. Медији нам много пута нуде лажне вредности. Управо стога морамо се трудити да путем медија саопштимо и истинске вредности, да саопштимо реч Христову. Сигуран сам да би апостол Павле, који је некада писао посланице, упућујући их различитим црквама, да је данас жив користио најсавременија електронска средства комуникације како би пренео истину о Христу као Спаситељу и моралу који извире из вере у Бога. Према томе, не смемо препустити медије само онима који се баве пролазним и материјалним вредностима, него дужност нам је да на сваки начин понудимо хришћанске вредности, па и путем медија. Чини ми се да је неодговорно не сведочити своју веру и крити се у тајну побожност.

Колико сте као епископ, али и као члан Савета РРА, задовољни простором који се Цркви посвећује у новинама и електронским медијима?

- Још увек нисам у потпуности задовољан количином простора који Црква заузима. Мислим да има старог, идеолошког отпора који данас заузима квазидемократске и квазиграђанске позиције. Грађанско је позитивно и демократско је позитивно, али много пута имамо маскирану чисту мржњу. То се осети. Свака једностраност, искључивост и задртост је негативна. Мржња је мржња, било да је расна, класна, партијска, социјална. Мада се морамо и борити за своје место у медијима. Све је у овом свету подвиг, напор. Уска стаза и трновита.
Ипак, морамо бити искрени и признати да је данас ситуација неупоредиво боља у односу на претходна времена. Нарочито однедавно, од када је Савет РРА, на основу Закона о радиодифузији доделио црквама петнаест дозвола за радио-станице и две дозволе за телевизијске станице. Поред тога постоји и Уговор о сарадњи који је потписан између Јавног сервиса и цркава и верских заједница, на основу којег на националној телевизији имамо неколико емисија верског садржаја. Хвала Богу, ово је почетак сасвим нових могућности и перспектива.

Манастир Ковиљ

Како објашњавате своју велику популарност међу младима, па чак и међу урбаним младима који, било да су из Новог Сада или Београда, радо свраћају у манастир Ковиљ? Како видите данашњи однос младих према вери?
- Не припадам људима који оштро раздвајају урбану и руралну средину. Укуси су различити и људи су различити. Мислим да постоје људи са већим и мањим духовним сензибилитетом. Као епископ чиним напор да се људима обрадујем колико је то мени могуће. Нисам знао да сам популаран, уосталом, то и није битно. Сетимо се само владике Николаја и његових мисли: "Када те људи хвале, размишљај о томе како ћеш с достојанством подносити њихове поруге". Манастир Ковиљ је отворен за све којима је молитва оружје којим се боре против ругобне стварности греха. Данашњи однос према вери младих је продубљенији него што је икада био. Погледајте колико данас имамо преведене озбиљне духовне литературе, какву продубљену религиозну поезију имамо, на којем је нивоу данашња црквена иконографија која се враћа ортодоксним узорима. Заиста тријумфује младост, јер је младост трагање за Богом који је у нама и између нас.

Извор: Дневни лист "Данас", субота-недеља, 26-27. април 2008.