Епископ Сергије: Копље Светог Димитрија
Сутра је празник Светог Димитрија, оног солунског војника који је и данас међу нама. И не само данас, већ сваки дан у години. Вјековима бдије над свима онима који га дозивају молитвама. Он, Мироточиви Чудотворац, живљи је од нас живих, јер његова физичка смрт није означила и његов крај. Такви су Свеци Божији, вјечно живи, јер је Жив Господ којем су дали себе, а многи од нас живих већ су мртви, јер смо заборавили ко смо, шта смо, чији смо и куда идемо. У овоземаљској помрчини, гдје брат не мари за брата, гдје син заборавља оца, гдје мајке нису узори својим кћерима, тумарамо сити и безумни, несвјесни понора чијим рубом ходимо као слијепци, не видећи сопствену духовну смрт којој хитамо у загрљај. Зато нам је Свети Димитрије потребнији данас неголи јуче, а сутра ће нам бити потребнији него што је то данас, јер заборављамо себе и своје духовно постојање, несвјесни да нас смрт свакодневно вреба, а ми јој неспремни идемо у сусрет, пијани од овосвјетских лажи, уморни од брига, поломљени безвјерјем, оковани сумњом и страхом.
Већ деценијама слушамо приче о напретку, прогресу, реформама и бољем животу, а ми се као народ, али и као појединци, непрестано срозавамо, јер смо загризли мамац који нам је бачен: срљамо за пролазним, покушавамо се осигурати кућама и новцем, заборављајући да смо земља и да ћемо се у земљу вратити. Ништа нећемо понијети са собом, већ само „скрштене беле руке и праведна дела своја“. Све ће остати што смо мукотрпно стицали и због чега су многи душу изгубили.
Свети Димитрије некад, као ми данас, био је у прилици да бира између земаљског и небеског, између пролазног и вјечног. Тај Свети Ратник изабрао је вјечно и небеско, знајући да је живот кратак и да прође као трен. Да је изабрао земаљско и пролазно, данас га се не бисмо ни сјећали, нити би нас он, Божијом милошћу, даривао својим чудима и Светим Миром које истиче из његовог гроба.
Свети Димитрије свакоме од нас пружа своје ратничко копље, да га узмемо и да будемо јунаци, као што је он био. Да тим истим копљем усмртимо зло у себи, да њиме надвладамо своје страсти, да се придигнемо из блата ништавила, да се уздигнемо на његову духовну висину са које нас свакодневно проматра. Није нас Светац заборавио, већ ослијепљени гријехом не видимо његове блиставе очи у чије се зјенице настанио Сам Господ Исус Христос, наш Једини Отац, Спаситељ и Сведржитељ.
Док још има времена, пођимо за Светим Димитријем. Стаза јесте стрма и уска, али када се успнемо на Гору Спасења препознаћемо наш садашњи пут као странпутицу, а саме себе као слијепце у лавиринту похлепе, безакоња и смрти.
Зграбимо испружено копље Светог Димитрија, ослободимо се постом, покајањем и причешћем зла у себи, и похитајамо у сусрет Христу Који нам непрестано поручује: „Ја сам васкрсење и живот, који вјерује у мене и ако умре живјеће“ (Јн 11, 25).
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
