Епископ Сергије: Предбожићно размишљање о Христу и нама!
Господ је створио свијет, све у свијету, а на крају и самог човјека. У том истом свијету, који је Бог љубављу створио за нас, да би нас смртне приближио Себи Бесмртном, родио се и Он – Исус Христос. Бог се родио као Човјек, као један од нас, а да притом, ни на трен, није престао бити Бог.
Господ, захваљујући Којем постоји све што постоји, родио се у пећини витлејемској а не у раскошном двору, родио се у слами а не у свили. У свијету који је Сам створио за нас, Он Који нам је дао постојање, родио се у сопственој творевини, међу онима који не би ни постојали да није било Њега и Љубави Његове.
Богочовјек, Исус Христос, у својој спасоносној мисији, пружио нам је образац живота, давши нам воду од које нећемо ожедњети, а Јуда (као човјек један од нас) Га је издао. Људи су му судили, а затим су Га и распели. Бирајући између Вараве и Христа, пали човјек је изабрао Разбојника, а Син Јединородни се испео на Голготу да испуни вољу Очеву и оно што су пророци пророковали.
Господ је као Писац који је осмислио јунаке, оживио их на хартији, те је ради љубави према њима пожелио да и сам уђе у ту исту књигу коју је Сам створио, да би јунаци били вјечни. А онда када је ушао, када је Својим јунацима донио ново свјетло, они су Га убили.
Немојмо никада заборавити и непрестано се опомињимо. Људи су издали Оног Који нам је дао постојање, људи су распели на Крсту Онога који је Својом Ријечју све створио! А Он је трпио и претрпио сав ужас људске зависти, гордости, палости и сваког другог наталоженог зла, молио за све нас са Крста, да би, опет, нас ради, сишао у адске дубине и пружио руку спасења нашим праоцима, а потом, у дан недјељни, васкрсао – давши нам, Собом, прилику за вјечност!
Рођење таквог Спаситеља ми и данас ишчекујемо, Рођењу таквог Христа ми се и данас радујемо, јер је Он више заволио нас него што смо ми икад вољели себе. Због тога Га, познајући Га срцем вјере, називамо Богом Љубави.
Издали смо Оца, распели Родитеља, унизили Творца да бисмо узвисили себе, а Он нас је и даље љубио и љуби, желећи нам само једно – заједницу са Њим у вјечности!
Док је свијета и вијека нећемо бити у стању да као људска врста, да као заједница (каква-таква) умних и вјерујућих, искажемо довољно покајних ријечи, молитви и дјела којима ћемо, у име свих – од Адама до данас, затражити, опет и изнова, да нам Господ опрости, јер, ваистину, нисмо знали шта чинимо.
Господе, Оваплоти се у нашем срцу, Роди се у нашој души, да би спрао оно исто зло због Којег смо Те распели, не препознајући у Теби Исуса – Спаситеља свих и свега, Христа Помазаника, Оца Истине, Истину саму, Љубав и Милост Очеву.
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
