Епископ стобијски Давид: 1700 година од Миланског Едикта! Ослободите Архиепископа Јована!
У овој прилици, пре предстојећег сасвим кратког освртa на актуелна стања која се односе на непоштовање верских слобода у нашој земљи, подробно ћемо се осврнути искључиво на социолошки аспект предоченог проблема. Повод нам је следећи: историја бележи да се ове године навршава 1700 година од доношења Миланског Едикта. У суштини, Едикт представља одлуку, декрет о религијској толеранцији и прекиду сваког прогона на верској основи.
Ипак, седамнаест векова касније, наша стварност сведочи да државни прогон на верској основи код нас још увек постоји. Овај прогон је, много пута, доказима констатован од стране међународне заједнице, од институције које у свету штите верске слободе, и остављен је као показатељ о социолошкој зрелости свести и савести чинитељa прогона! Разуме се, и као срамота целокупном нашем друштву! Али очигледно је да прогон не нестаје његовим игнорисањем! Он се, кристално јасно, свакодневно пројављује преко деценијске тортуре Архиепископа Јована од стране државног апарата, и преко бесправног одбијања да Православна Охридска Архиепископија буде уписана у судски регистар Цркава! На горе поменуто, годинама уназад, са реакцијама упућеним званичним представницима наше земље да се што пре прекине прогон на верској основи, обраћају се све помесне православне Цркве и хришћанске конфесије. Прогон, који је овде за неке „невидљив“, остаје заувек видљиво урезан у црквену историју широм света!
Личностима са изграђеним системом вредности довољан је неправедан прогон само једне личности да би био промењен ток историје за добробит целокупног човечанства.
Савременој Европи је свеж пример познатог теолога Дитриха Бонхофера, који није хтео да буде члан државне немачке цркве Рајха, због чега је више пута био затваран у разним логорима, да би на крају био обешен. Данас у Европској унији не постоје верски прогони. Зар је потребно да у нашој земљи Архиепископ охридски Јован постане нови Бонхофер како би се тада сви сетили да са садашњом тортуром над њим савремено друштво стално уназађује себе до нивоа функционисања само по инстинктима, при том заборављајући да савремена друштвена јавност наглашава достојанство, слободу и одговорност човека, нешто што само ствара предуслов за даљи слободан развој човекове личности, па са тим и друштва!?
Наравно, не треба заборавити да данас, за разлику од времена у ком је донесен Едикт, живимо у секуларном друштву, које са социолошког аспекта, у модерној заједници, као карактеристику има следеће – верска припадност је приватна и лична ствар, а никако обавезна и државна!
Супротно реченом, данас код нас дејствује нешто нарочито негативно, а то је, сасвим сигурно - идеолошка употреба хришћанства!
Џон Лок је нагласио да је држава заједница људи која има циљ да сачува, обезбеђује и подржава грађанске и културне вредности, док је Црква сабор који се ослања искључиво на слободну вољу, а циљ јој је да изрази поштовање Богу. Следствено, атеизам не треба да се поистовећује са секуларизмом.
Ми знамо да се већ једанаест година иде на тихо убијање Архиепископа охридског Јована. Није случајно, док се он налази у суровим затворским условима (ми знамо какви су ти услови), да отпочиње монтирани судски прогон и против осталих Епископа, монаштва и грађана припадника Православне Охридске Архиепископије. Да ли, у 21. веку, грађани наше отаџбине, који не припадају јединственој државно регистрованој расколничкој Цркви са префиксом „православна“, коју очигледно државни апарат намеће као обавезну чим је јединствена, значи, ти грађани за које смо предочили да нису део регистроване Цркве, да ли имају право да региструју Цркву којој желе да припадају, или, пак, такав избор за њих ће значити почетак затворских пресуда и судских спорова до у недоглед, односно све до њиховог брисања са лица земље? Управо зато нам Емил Диркајм благовремено указује да етика не може да се потчини моменталном спољашњем притиску који држава спроводи над појединцем, изражавајући истовремено његово обеспокојавање управо пред претњом од умножавања зависности појединца од друштва, и лошим утицајем који то може да има над аутономијом личности.
Следствено, потребно нам је спровођење закона о поштовању верских слобода, неопходно је да влада право! Законске одредбе треба да пронађу прикладну равнотежу да не би постојали приговори и протести. Јер протести и настају тада када се опредељене групе налазе ван законских одредби. У случају наше Архиепископије, сама држава крши закон о регистровању Цркава и верских заједница! Прогон се продужава пред очима међународне заједнице, која је такође стављена на испит, због предугог одлагања правде у односу на нас! Сурова деценијска постављеност власти и безмилосна утамничења за Архиепископа Јована стоје пред вама! Ми смо ту! Ван законских уредби, али не по нашој жељи!
Ове године сви хришћани света, на различитим местима, преко креативних сусрета прославиће доношење Миланског Едикта. Црпећи из историјских искустава које са собом носи једна храбра одлука – Милански Едикт, нашој земљи биће потребни не мање храбрих личности како би се и наше друштво са образом позивало на цивилизацијска достигнућа какав је Едикт, и како то исто друштво не би било пасиван посматрач историје, него како би је достојно прославило управо коначним прекидањем срамног прогона над Архиепископом охридским Јованом!
У супротном, увек остаје избор за укочено постојање и немо посматрање презентованог искуства социолошке анализе о стању пакла као немоћи да се љуби други, другачији, различитији.
