Епископ Василије упутио примедбе на Нацрт закона о основном образовању

Владика ВасилијеПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ
Е. Бр. 192-1 од 17. марта 2008. године
У БИЈЕЉИНИ
Министарству просвјете и културе у Влади Републике Српске
БАЊА ЛУКА

На основу добијеног Нацрт закона о основном образовању у Републици Српској, упутили смо вам наше примједбе на исти, а које на жалост нису уважене.

Обзиром да је остављена могућност да се у наредних педесет дана изврше допуне истог, поново се обраћамо наслову са вашим примједбама, јер и даље чврсто стојимо на становишту да би наведене измјене поспјешиле и унаприједиле рад у основним школама Републике Српске.

У Нацрту закона, члан 8. став 3 измијењен је у односу на члан 6. став 3 до сада важећег Закона о основном образовању, у толико што је избачен дио овога става:... али, ако се одлуче за изучавање вјеронауке, она тада постаје обавезан предмет".

Образложење:

Брисањем горе наведеног дијела, поново је доводен у питање статус вјеронауке у образовном систему ученика, јер свој став и опредељење, ученици и родитељи могу мијеwати сваки час, што би се негативно одразило на изучавање вјеронауке. Тако би неко могао и по наговору другога, из неких баналних разлога, да изузме своје дијете из вјеронауке, иако се раније опредијелио да му дијете исту изучава. Ово би створило конфузију и код ученика, и код вјероучитеља, а и самој организацији наставе у школама. Зато чврсто стојимо на становишту да је досадашњи Закон много квалитетнији и да члан 8. став 3 треба да гласи: "Ученици који, по захтјеву родитеља, не желе поха|ати вјеронауку, неће бити доведени у негативан положај у односу на друге ученике, али ако се одлуче за изучавање вјеронауке, она постаје тада обавезан предмет до краја њиховог основног образовања".

Члан 30. став 2 требао би да гласи: "Програме и садржаје наставе вјеронауке, уџбенике и дидактичку грађу припремају и одобравају органи надлежних Цркава и вјерских заједница".

Образложење:

Обзиром на специфичност вјеронауке и потребе адекватног знања за израду програма и уџбеника, сматрамо да је најлогичније да исте припремају и одобравају надлежни органи Цркава и вјерских заједница.

У члану 64. став 2, потребно је брисати ријеч "и вјеронаука".

Образложење:

Не можемо прихватити да се вјеронаука третира исто као физичко, музичко и ликовно образовање, будући да вјеронаука спада у групу наративних предмета, док је код ова три вјежбање и цртање превасходно. Овакав начин оцјењивања довео би до хаотичног стања у раду са ученицима, што и јесте нечији циљ, а након чега би се констатовало како ето ученици избјегавају часове и нису заинтересовани за вјеронауку.

У предложеном Нацрту члан 85, став 3 гласи: "Наставу вјеронауке изводи вјероучитељ или вјерски службеник са одговарајућом стручном спремом, а који ради у школи по уговору о допунском раду".

Образложење:

У овоме члану имају два момента која је потребно исправити и допунити. Иза ријечи "вјероучитељ", потребно је додати и ријеч "свештеник", јер одредница вјерски службеник постоји само у исламској терминологији и номенклатури занимаwа. У православној и римокатоличкој Цркви тако нешто не постоји.

У овоме члану је такође преви|ено да има вјероучитеља којима вјеронаука није допунски рад, већ основно занимање. Стога као допуну ставу 3 потребно је додати "Ово важи за лица која, осим дужности вјероучитеља, обављају још неку дужност на другом радном мјесту. Вјероучитељи, који обављају само дужност наставника вјеронауке, заснивају радни однос са школом у којој раде, као и наставници за друге предмете".

Сматрамо да ћете се сложити са констатацијом да би био дискриминаторски поступак и према предмету вјеронауке, и према вјероучитељима, уколико би се њихов рад сврстао у допунско занимање, јер имате доста случајева гдје је извођење вјерске настве основно занимање дотичних лица, а као што је то случај са вјероучитељима женског пола, дипломираним студентима који нису у чину, или свештеним лицима у чину ђакона.

Члан 93. став 2, у којем је ријеч о бирању наставника, треба проширити, и умјесто тачке ставити зарез и додати: "а вјероучитеља на приједлог надлежне Цркве или вјерске заједнице".

Образложење:

Ово је потребно додати из разлога да се не би десило, да због самовоље директора, постави особу без адекватне стручне спреме и знања надлежне Цркве или вјерске заједнице, на мјесто вјероучитеља.

Вјерујући да ћете узети у поновно разматрање, и уважити ове наше примједбе за које сматрамо да су заиста оправдане, унапријед се захваљујемо, призивајући на све дјелатнике у Министарству Божији благослов,

Е П И С К О П

ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ

Појашњење Информативне службе

Министарство просвјете и културе РС је у међувремену урадило Нацрт закона ( измјењени ) који се разликује од првобитног - достављеног Епархији зворничко-тузланској. Примједбе Преосвећеног Владике су исте. Дијелови ( чланови ) закона на које су примједбе упућене сада су нумерисани под другим бројем ( чланом ).

У Нацрту закона, члан 8. став 3 измијењен је у односу на члан 6. став 3 до сада важећег Закона о основном образовању, у толико што је избачен дио овога става:... али, ако се одлуче за изучавање вјеронауке, она тада постаје обавезан предмет".

Образложење:

Брисањем горе наведеног дијела, поново је доводен у питање статус вјеронауке у образовном систему ученика, јер свој став и опредељење, ученици и родитељи могу мијеwати сваки час, што би се негативно одразило на изучавање вјеронауке. Тако би неко могао и по наговору другога, из неких баналних разлога, да изузме своје дијете из вјеронауке, иако се раније опредијелио да му дијете исту изучава. Ово би створило конфузију и код ученика, и код вјероучитеља, а и самој организацији наставе у школама. Зато чврсто стојимо на становишту да је досадашњи Закон много квалитетнији и да члан 8. став 3 треба да гласи: "Ученици који, по захтјеву родитеља, не желе поха|ати вјеронауку, неће бити доведени у негативан положај у односу на друге ученике, али ако се одлуче за изучавање вјеронауке, она постаје тада обавезан предмет до краја њиховог основног образовања".

Члан 27. став 2 требао би да гласи: "Програме и садржаје наставе вјеронауке, уџбенике и дидактичку грађу припремају и одобравају органи надлежних Цркава и вјерских заједница".

Образложење:

Обзиром на специфичност вјеронауке и потребе адекватног знања за израду програма и уџбеника, сматрамо да је најлогичније да исте припремају и одобравају надлежни органи Цркава и вјерских заједница.

У члану 53. став 2, потребно је брисати ријеч "и вјеронаука".

Образложење:

Не можемо прихватити да се вјеронаука третира исто као физичко, музичко и ликовно образовање, будући да вјеронаука спада у групу наративних предмета, док је код ова три вјежбање и цртање превасходно. Овакав начин оцјењивања довео би до хаотичног стања у раду са ученицима, што и јесте нечији циљ, а након чега би се констатовало како ето ученици избјегавају часове и нису заинтересовани за вјеронауку.

У предложеном Нацрту члан 74, став 4 гласи: "Наставу вјеронауке изводи вјероучитељ или вјерски службеник са одговарајућом стручном спремом, а који ради у школи по уговору о допунском раду".

Образложење:

У овоме члану имају два момента која је потребно исправити и допунити. Иза ријечи "вјероучитељ", потребно је додати и ријеч "свештеник", јер одредница вјерски службеник постоји само у исламској терминологији и номенклатури занимаwа. У православној и римокатоличкој Цркви тако нешто не постоји.

У овоме члану је такође преви|ено да има вјероучитеља којима вјеронаука није допунски рад, већ основно занимање. Стога као допуну ставу 3 потребно је додати "Ово важи за лица која, осим дужности вјероучитеља, обављају још неку дужност на другом радном мјесту. Вјероучитељи, који обављају само дужност наставника вјеронауке, заснивају радни однос са школом у којој раде, као и наставници за друге предмете".

Сматрамо да ћете се сложити са констатацијом да би био дискриминаторски поступак и према предмету вјеронауке, и према вјероучитељима, уколико би се њихов рад сврстао у допунско занимање, јер имате доста случајева гдје је извођење вјерске настве основно занимање дотичних лица, а као што је то случај са вјероучитељима женског пола, дипломираним студентима који нису у чину, или свештеним лицима у чину ђакона.

Члан 82. став 2, у којем је ријеч о бирању наставника, треба проширити, и умјесто тачке ставити зарез и додати: "а вјероучитеља на приједлог надлежне Цркве или вјерске заједнице".

Образложење:

Ово је потребно додати из разлога да се не би десило, да због самовоље директора, постави особу без адекватне стручне спреме и знања надлежне Цркве или вјерске заједнице, на мјесто вјероучитеља.

Извор: Епархија зворничко-тузланска