Eпски бард српског рода хаџи Радован Бећировић Требјешки
Тридесет пет година се навршило откако се у царство небеско преселио епски бард српског рода хаџи Радован Бећировић Требјешки. Његови земни остаци почивају на никшићком гробљу, недалеко од Саборног храма Светог Василија Острошког. Живи Требјешки у епској поезији и након смрти, у чијој књижевности је као песник деловао деценијама, и оставио неизбрисив траг. У манастиру Бијела код Шавника, који је по предању задужбина Светог Јована Владимира и кнеза Вуловића из тог краја, још из деветог века, одржано је молитвено и књижевно сећање на хаџи Радована.
Све оно што је био и што је творио у свом осамдесетогодишњем трајању, песник је осликао у својој антологији “Живот без живота”. Његова личност и животно дело, његов етос имају у себи с једне стране нечега јединственог и непоновљивог, а с друге стране, у њега се сабирају и кроз њега протичу векови, прошли и садашњи. Кроз Требјешког проговорају разнолики људи и догађаји, исконским језиком, језиком гусала, библијским, народним.
– Долазио је често у овај манастир Радован, након што је млад дошао из Љевишта у ове греде у Бијелој и на њима песнички узрастао. У најтежа времена дао је себе за свој народ. Много пута је био утамничен због изговорене или написане речи. Уздао се у Бога и свака његова песма је као воштаница која вековима гори – каже архимандрит Исаија (Крговић), игуман.
Књижевник Радомир Уљаревић примећује неупоредиву улогу Радована Бећировића у очувању националног идентитета српске кутуре, српског језика и српског десетерца.
– Српска народна поезија је велика тужбалица. Посебно место међу народним песницима има Бећировић зато што је последњи међу њима и зато што је требало он да опева читаву историју, а не само једну њену епизоду, и да онако богонадахнут изнова за ново време сачува стари метар и у десетерцу ожали све од Косова до данас. Као што је народни певач сањао оно што данас зову “српски свет”, тако Радован Бећировић сведочи о том свету, његовој важности и стварности показујући нам у својим десетерцима да је наша чежња за слободом једина стварност која постоји и која нас опседа, и да смо ми заточеници те и такве стварности у којој су наша црква и књижевност, образац смисла и постојања који једини чине стварни идентитет овога народа – каже Уљаревић.
– У десетерцу је наша духовна матрица, а ритам Бећиревићевог десетерца каткад подсећа на ритам његошевског десетерца и неретко се код Радована јављају они космолошки моменти као код Његоша. Он каже: “Често човјек у великој нужди, усред подне зубљу луча ужди. Да сунчевој свјетлости поможе, да потражи што наћи не може.” Нека буде што бити не може, рекао би Његош. Овде се као и код Његоша постављају основна питања која извиру из сусрета космолошке и епске димензије. Е тај сусрет певања, Радована Бећировића издваја из опште десетерачке певаније. Читамо га у даху као какав роман у десетерцу, као велики историјски роман чији су фрагменти из поједине песме писане као епизоде код савремених романописаца у складу са инспирацијама и идејама којима је аутор био заокупљен, а на крају кад се тај пореда на начин да свака песма добије своје место према следу догађаја која прате судбину српскога народа добије се и пуна слика те судбине. Да је живео два века раније Радована Бећировића бисмо знали као једног од Вукових певача, јер Вук никако не би пропустио да запише многе од ових песама. Просто, јер су оне природни наставак свеколиког епског певања које сачињава велику хомерску епопеју, велику рапсодију која је најпоузданији, највеличанственији печат за народне трагедије кроз коју као народ и данас бауљамо.
Уљаревић оцењује да је Бећировић последњи епски човек у нашој десетерачкој народној књижевности који је израстао на нашој патријархалној мудрости и религијском осећању света. Он пева о нововековним страдањима и братоубилаштву, о јамама које пре њега нико није смео да помене.
– Тако се трагизам наставља у свој својој пуноћи, тако се судбина народа показује као проклетство коме се не може сагледати ни краја као што му се не назиру ни почеци – вели Уљаревић.
Песник Благоје Баковић каже да је велика част урадити нешто за песника за кога још нисмо искрено примили саучешће, а пустили смо да прође 35 година.
– То говори о приликама које су се дешавале у Радовановом народу, али говори и о његовој величини. Поезија је чудо, као и подводне воде, као и језера која вековима имају кад да чекају јер не губе време и нађу своју пукотину и претворе се у извор. Гусле су медиј које је сачувао Радован, а оне њега. Он је потомак великих својих претходника Старца Рашка, Тешана Подруговића, слепе Јеце, слепе Живане, Филипа Вишњића. Сви ти слепци, шти би рекао Брана Петровић, “у невиду своме сунце су налазили и казивали нам да то сунце које они нађу у невиду може да нам буде водич у свим помрчинама и у свим временима која су у нама, за нама и пред нама”. У новије време доживели смо неколико доктората на његовом делу. Мислим да је то тек почетак признања Требјешког – додаје Баковић.
Први пут за село Бијела професор др Драго Перовић чуо је преко имена и поезије Радована Бећировића. – Дух његове поезије обликовао је мене лично и људе које ја познајем. Јер смо његову поезију слушали пре него што смо почели да читамо.
– Имао сам срећу и божји дар да узрастам уз ногавицу на сукненом оделу Радована Бећировића – каже проф. др Михаило Шћепановић, подсетивши на блиске породичне везе две фамилије. – Када ми је почело да се просијава памћење пратио сам га пет-шест година до Крновске главице, до џаде код водомера, да изјаше старац, а ја да вратим коња кући. И онда горе на Крновској главици извади књигу с насловом “Стабљике српства”, и ето некако ево шездесет година нисам испод њих помаљао. Знали смо се и нашалити. Када сам уписао гимназију код браће Бећировића, Милована и Љубомира, био сам два три месеца код њих. Добра стрина ми је спремала белу кафу и џем. Стари Радован је дошао, погледао како вечеравам, помиловао по глави и рекао: “Једи џема кад скорупа нема”. Једном смо чекали пљеваљски аутобус за Никшић, али нам није стао. После је наишао празан ауто, прошао поред нас, да би се потом Радован окренуо пут њега и рекао: “Благо теби лабане кад не дереш табане”.
Извор: Новости
