Еуген Вербер, глумац, преводилац, јудаиста...
Мирјана Белић-Корочкин-Давидовић и Радивоје Давидовић, Еуген Вербер, глумац, преводилац, јудаиста..., Београд 2014, стр. 307.
Еугена Вербера сам упознао 1992. године у Сокобањској улици где се налазио на рехабилитацији. Пре него што је узео у руке мој управо објављени кратки „Библијски речник“, запитао ме је, да ли сам име вође јеврејског народа и законодавца написао као Мојсије или Моше. Одговорио сам да је у традицији српског народа име Мојсије уврежено, да је оно у његовој крви, да га носе многа световна лица, а поготово монашка, међу којима достославни епископи, митрополити... А да не говоримо да имамо и презимена настала од овог имена као што је Мојсиловић! А шта би било кад бисмо и остала библијска имена писали на изворном старојеврејском језику, па бисмо имали, за нас, рогобатне изговоре, као Хошеа (Осија), Хабакук (Авакум), Јошафат (Јосафат), Даниел, Јакоб и силна друга имена, и то не само лична, него и топониме, орониме и др. Напоменуо сам и то да је преводилац Старога завета, чувени Ђура Даничић, иако је за свој превод имао као предложак Тремелијусов латински превод сачињен са старојеврејског (у 16. веку), није се двоумио него је сва лична имена и топониме донео према црквенословенској, односно руској Библији, а и то спада у наш српски идентитет, не само верски. Чувени библиста Вербер ме је пажљиво пратио, да би из срца казао: У праву сте, и то потпуно! Такав исказ може дати само човек широких видика и огромног знања.
Еуген Вербер је рођен у ортодоксној јеврејској породици у Суботици 1923. г. У породици где се строго поштују традиција и обичаји, добија јеврејско васпитање. Уз своје школовање учио је јеврејски језик у школи, породици и синагоги. Као глумац и новинар никад није престајао да се бави јеврејском историјом и културом. Од почетка шездесетих година почиње објављивати радове из јудаистике, те 1977. г. постаје члан Светског савеза за јеврејске науке. Преводио је са немачког, мађарског, јидиша, арамејског, старојеврејског. Овде доносимо најзначајнија преведена и оригинална дела:
Шолем Алејхем, Седам кћери без мираза, Београд 1972; Кршћанство прије Криста? Загреб 1972; Јеврејске народне бајке, Београд 1978; Маргит Кафка, Мравињак, Београд 1979; Исак Башевис Сингер, Мађионичар из Лублина, Сарајево 1980; Талмуд, Ријека 1981; Гершом Шолем, Кабала и њена симболика, Београд 1981; Кумрански рукописи из пећина крај Мртвог мора, Београд 1982; Магда Сабо, Старинска прича, Београд 1982; Сарајевска Хагада, Београд-Сарајево 1983; Библијске приче, Љубљана-Загреб 1988; Шимон Ански, Дибук: између два света, Београд 1988; Увод у јеврејску веру, Београд 1993.
Увод у јеврејску веру је оригинално Верберово дело, написано с циљем да се припадници мојсијевске вере с њом што боље упознају. Приређивачи ове изванредне монографије истичу да до тада, читавих педесет година, није било много верника који сами могу да читају молитвеник, јер га није било, него су пратили рабина или предмолитеља у синагоги док те молитве чита. У 35 наслова објашњено је: ко је Господ, које су Божје заповести, шта је Шема Јизраел, које су главне молитве и благослови, прописи, мезуза, како се дочекују шабат, светковина у вези с појавом младог Месеца, једна од најстаријих празничних светковина – Рош хадеш, шта је Пурим, Ханука, светковина Песаха (Пасхе), седер вече, распоред за столом и украшавање стола, Хамиша асар бишват, Јом кипур, итд.
За Библијске приче приређивачи веле да је једно од најлепших дела, мада не и најзначајније. Библија је уз Талмуд и Мидраш послужила Верберу да сачини избор библијских прича, односно извесне приче преведе, а друге и сам преприча. Библијске приче се читају као оне из „Хиљаду и једне ноћи“. Свака за себе представља целину о којој се размишља, а укупно их има двадесет пет. На Сајму књига у Београду књига је добила награду „Макарије“ за најлепшу штампану књигу у 1988. години.
Сарајевска хагада (на јеврејском „прича, казивање“) објављена 1983, јесте прво потпуно издање „јеврејског рукописа илуминисаног кодекса из средњовековне Шпаније који се чува у Земаљском музеју у Сарајеву“. Настала је у Шпанији пре 700 година и чудом стигла до Сарајева. У њој су забележени најважнији моменти из историје јеврејског народа. Писана је руком на кожи, украшена је сликама у боји, једна међу малобројним књигама те врсте у свету, истичу писци монографије.
Талмуд (учити, учење, објашњење, смисао) Вербер је превео у свом избору, значи само један део његов, јер то је огромно дело јеврејске традиције и састоји се из већег броја књига, њих 24 на броју. Уз то, он је написао историју Талмуда и снабдео га коментарима. Преведен је са старојеврејског и арамејског језика. Вербер је почео превод 1974. г. и на њему је радио четири и по године.
Прва верзија превода објављена је у Ријеци ијекавским наречјем 1981, и свих шест хиљада примерака продани су у року од пет недеља! У екавској верзији ова књига је објављена 1990. и 1991. г. у Београду. „Талмуд је стотинама година критикован, излаган поругама и мистификацијама разних врста, а у ствари, изван јеврејских кругова уопште није био познат,“ сматрају припређивачи монографије. „Некада неприкосновена књига, Талмуд је данас задржао то својство само у ортодоксним јеврејским заједницама. Учи се напамет од корица до корица. Друштвено-историјски моменти су се мењали, те су нека његова учења постала неприхватљива. Изучава се на универзитетима, а дискусије воде само ради учења“ (стр. 56).
Кумрански рукописи из пећина крај Мртвог мора објављени су у Београду 1982. и сместа су скренули пажњу на себе међу библистима, а посебно међу јудаистима, као и поклоницима лепе књижевности. Да се подсетимо: древни рукописи, не само библијски, из древне старине, писани почев од 2. века пре Хр., па и после рођења во плоти Господа Христа, дуго времена су чамили, скривени од римске војске која је окупирала Палестину (још 63. г. пре Хр.), али услед јеврејске побуне 60-их година по Хр. буду склоњени у ћуповима у пећинама високо у планинама и брдима око Кумрана (јужно од Јерусалима) на обали Мртвог мора (отуда у науци стручни назив „свици са Мртвог мора“), где је живела тзв. Кумранска заједница, која се бавила и преписивањем свештених списа. Проналазак ових драгоцених рукописа, свитака, које су они пред налетом римске војске скрили у пећинама, отпочео је 1947. године и настављен све до 1956. године. Њихов проналазак је био драгоцен, јер се дошло до рукописа читавих 12 векова старијих од најстаријег тзв. рукописног лењинградског зборника библијских књига на старојеврејском, преписан у Каиру 1008.г. по Хр.! (са ових предложака штампана је прва Библија на јеврејском језику у Венецији 1516-17. године.
О овим проналасцима писано је и раније на српском језику (протојереј-ставрофор Младомир Тодоровић, бивши ректор Карловачке богословије; др Милош Ердељан, професор Старога завета и јеврејског језика на Богословском факултету у Београду; касније протојереј Јован Петковић, садашњи ректор Карловачке богословије, а у најновије време проф. др Илија Томић, ванредни професор Факултета, који је и урадио изванредну докторску радњу на једну тему из кумранске проблематике).
Међутим, до Верберовог подухвата наша јудаистика није имала оваквих превода, а он је већ 1972. године објављивањем неколицине кумранских свитака, најпре у Загребу под издавачевим насловом Кршћанство прије Криста? и, тачно десет година касније, дела под насловом Кумрански рукописи из пећина крај Мртвог мора показао којим смером ће се развијати старојеврејска преводна, ванбиблијска књижевност. И не само то – Вербер је све своје преводе снабдео темељитим, стручним коментарима, објашњењима, из којих се може много научити.
Еугену Верберу треба одати пуно признање на креативном преводу кумранских текстова са јеврејског језика, језика пуног снаге, сликовистости и лиричности, али не и могућности апстрактног поимања. Отуда није било лако превести такве текстове на начин који је мисаоно јасан, научно и филолошки поуздан и на местима надахнут, поготово у једној традицији у којој су верски текстови углавном превођени епски, архаично и филолошки непрецизно, истиче Горан Раденковић, проф. Богословије Светога Свае у Београду. Он даље наглашава да овакав превод може ову књигу сместа сврстати у наше сопствено културно и религијско наслеђе.
Вербер је за овај маестралан подухват добио престижну награду „Др Милош Н. Ђурић“ 1983. године; у образложењу се вели да је аутор у овај превод „поред ширине ерудиције и преводилачке еластичности, унео и богатство песничке инспирације“.
Аца Сингер, својевремено дугогодишњи председник Савеза јеврејских општина Југославије, пита се да ли је уопште могуће да у једном човеку буде концентрисано толико знања и енергије из тако различитих области.
И доиста, Вербер је био члан Удружења књижевника Србије, Удружења књижевних преводилаца Србије, члан српског ПЕН-клуба, глумац у познатим позориштима, филмски глумац, дугогодишњи и врло активни члан Извршног одбора Савеза јеврејских општина Југославије и председник њене Верске комисије и Комисије за рад са омладином.
По мишљењу Сингеровом, „много простора би заузело и само набрајање Верберових књижевних радова, пре свега књижевних прича, путописа, књижевних и научних есеја, као и многобројних превода поезије и прозе са јеврејског, јидиша, арамејског, словеначког, француског, мађарског и немачког језика“ (101).
Своје књижевне радове и преводе овај јудаиста је објављивао у целој ондашњој Југославији – било му је важно да дело досегне читаоца.
У листу Кадима он је, углавном 1976. године, на виспрен, рекло би се духовит начин објављивао текстове о јеврејским празницима, првенствено позивајући се на њихов извор – Стари завет, али и на околну ванбиблијску књижевност. У Енциклопедији живих религија (Београд 2004) Вербер објављује чланак „Јевреји на Балкану“, да би „О језику, писму и књизи Јевреја“ писао у виду предговора у каталогу поводом истоимене изложбе (Београд 1979). Рад „Књижевност на ладино језику“ штампа у Повијести свјетске књижевности (Загреб 1974), док студију „Књижевност на јидишу“ објављује у истој серији (Загреб 1974), као и темељиту студију „Стара хебрејска књижевност“ (Загреб 1982). У цетињском Стварању публикује студију „О јидишу и јеврејским језицима“ (Цетиње 1979).
Књига пред нама доноси још неколико радова Еугена Вербера, као што су: „Јеврејска мистика“, „Златно правило у Јеврејству“, „Праведник у јеврејском предању“, „Сан у јеврејском предању“, „Месијанство у Јеврејству“, „Маргиналије уз Даничићев превод Старога завета“, „Књиге Макавејаца“, и друге. Једном речју, широк распон изучавања и стручни прилаз библијским питањима.
Ако после Другог светског рата, из разних разлога, првенствено финансијских и одсечености земље од научних центара, па и немогућности набавке релевантне литературе, која је у то време цветала на Западу, професори Старога завета и нису били у могућности да прате савремена библијска истраживања, а камо ли да и сами себе сврставају у свету позната имена на овом пољу, то сада није случај. Еуген Вербер је као библијски стручњак и познавалац јеврејског предања и књижевности умногоме прокрчио пут савременим истраживачима миљеа, атмосфере у којем је настајала Библије. Са ових неколико редова са своје стране изражавам му благодарност. Не мању захвалност дугујем и ауторима ове стручне монографије Мирјани Белић-Корочкин-Давидовић и Радивоју Давидовићу. Препоручујем да друго издање буде објављено ћирилицом на којој је и поч. Вербер стварао, али не увек и објављивао!
протођакон Радомир Ракић
