Еванђеље неба и земље (Божићна размишљања) - Ава Јустин Ђелијски

На Божић: Бог Логос постаде тело (Јн.1,14). To je прва и последња благовест, највећа благовест коју je Бог могао дати човеку и небо земљи. Ако хоћете, целокупно Бванђеље неба и земље састоји се из три речи: Логос постаде тело. Без њих и мимо њих нема благе вести за човека ни у овом ни у оном свету. У њима је све што је вечито потребно бићу људском, у свима световима.

Логос постаде тело, постаде Боготело, при чему нити Бог престаје бити Богом, нити тело престаје бити телом.
Логос постаде тело, значи: Логос постаде душа, Богодуша, али при томе Бог остаје Богом и душа душом.
Логос постаде тело, значи и ово: Логос постаде осећање, Богоосећање. При томе Бог не престаје бити Богом иако је постао људско осећање, али и осећање остаје људским осећањем.
Логос постаде тело, значи још и ово: Логос постаде твар, Боготвар. У томе природа Бога не губи своја божанска својства као што и природа твари не губи своја човечанска својства.
Логос постаде тело, на крају свих крајева значи: Логос постаде човек, потпун човек, Богочовек. При томе Бог остаје у својим границама и човек у својим, иако су најприсније и нераздељиво сједињени.

***

Бог Логос је постао човек да би човека вратио његовом оригиналу, његовом творцу, јер је човек у прапочетку био створен Богом Логосом са свима одликама Логосности (Пост.1,26-27; ср. Јн. 1,9). Бог Логос је постао тело да би тело вратио његовој првобитној Логосности, јер све што је постало, постало је кроз Бога Логоса (Јн.1,3; Кол.1,16). Пошто је Бог Логос творац свих твари, то је Он и темељ целокупне козмичке грађевине. Грех и зло сачињавају човеков трагични покушај и бесмислени потхват да се Бог Логос одстрани из темеља васељене.
Бог Логос се оваплотио да твар врати творцу који је њен прави темељ и основ. Стога је у божанском праву свети апостол када благовести да је Богочовек Христос једини трајни и неразориви темељ и да другога темеља нико не може поставити (ср. 1.Кор.3,11). Ко зида на Њему, на том непоколебљивом камену станцу васељене, мудар је човек, личност је његова ологосена, и остаје неразорива у свима бурама и олујама људских хаоса и потреса (ср. Мт.7,24-25; Рим.8,35-39).
Својим очовечењем Бог Логос је показао да је Логосност природа наше природе, темељ човековог бића, основ људског живота и постојања. Наше порекло је од Бога, зато и биће наше и живот наш и постојање наше зависе свецело од Бога (ср. Дап. 17,28; Кол.3,14). У самој ствари, по свом оригиналу и по својој најунутрашњијој суштини сва је твар од Логоса и ради Логоса (ср. Кол.1,1617). Са Њим, кроз Њега и Њиме све се враћа своме Логосном постанку и постојању: својој првобитној чистоти, красоти и сили, своме "нека буде", и "би".

***

Осећање! Реците, каква је то тајна у мени: осећање. У ономе што ми називамо осећањем Бог је сјединио, стопио и слио ко зна какве загонетке и ко зна каква тајанства. Осећање - диван и страшан дар. Њиме је рај - рај, и пакао - пакао; њиме је бол - бол, и блаженство - блаженство; њиме је туга - туга, и радост - радост; њиме је очајање - очајање, и усхићење - усхићење. Логосност је првобитна одлика осећања. Одстраните њу из осећања, и оно се претвара у пакао. Јер, шта је пакао? Осећање без Бога Логоса; осећање из кога је потиснут Бог. А рај? Осећање Бога, осећање проникнуто и испуњено Богом Логосом. У ствари: пакао је обезбожено, "чисто осећање", а рај је оЛогосено, охристосено, обогочовечено осећање.
Бог Логос је постао човек да би човеково осећање вратио првобитној Логосности која је потиснута грехом. У очовеченом Богу Логосу наше се осећање враћа своме Логосу, своме смислу, своме свесмислу. Враћа се својој боголикости, христоликости и духоликости. Најинтимнијом тајном својом људско осећање ишчезава у понорним дубинама Тросунчаног Бога и Господа. А то значи да је оно потпуно и савршено само онда када се преобрази у Богоосећање, у Христоосећање, у Духоосећање. Бог Логос је и постао човек да ологоси људско осећање. Враћајући се логосности, људско се осећање ослобаћа греха, безумља, лудила, смрти. И тиме долази себи, својој прасуштини. Тада је самоосећање испуњено богоосећањем, христоосећањем.
Људско осећање је у правом смислу осећање једино Богом, Христом, тј. Богоосећањем, Христоосећањем. Без Бога Логоса оно луди, грчи се и умире у страстима, у греху, у бунилу, у бесмислу, у очајању, у себичности, у вечном постајању и никаднепосталости. Увек постаје, а никад не постоји стварно, интегрално. Обезбожено, обезлогосено људско осећање увек умире, и никако не може да умре. То је онај еванђелски црв који не умире, и огањ који се не гаси - пакао.

***

Мисао! Каква се несхватљива тајна таји у природи човекове мисли! Једно знамо: она је толико несхватљива да човека језа подилази чим стане мислити о мисли. У трагању за постанком и природом људске мисли дух човечји залуди ако не прибегне Логосу, Богочовеку Христу, у коме је њена тајна једино слатка. Откинута од Бога Логоса, људска мисао нема свој смисао, свој Логос. Јер је мисао у прасуштини својој логосног карактера.
3а мене је мисао, свака мисао, највећа мука под небом, док се не извије у Богомисао, у Христомисао, тј. док се не ологоси, осмисли. Искрено: мисао је пакао ако се не преобрази у Христомисао. Без Логоса људска је мисао стално у алогосном делиријуму, у сатанском бесмисленом самопотврђивању, у сатанском: мисао ради мисли, слично оном: l'art pour l'art [уметност ради уметности].
Људска мисао луди грехом. Као и осећање. Једини лек и лекар од тог лудила јесте Богочовек, јер је Он очовечени Бог Логос. У Њему и Њиме је омогућено и загарантовано људској мисли бескрајно божанско усавршавање. Он је и постао човек да се ова планета, вођена голом, "чистом" мишљу људском, не би коначно и неповратно претворила у свеопшту лудницу. Примећујете: чим се европски континент удаљи од оваплоћеног Логоса, тоне у нечовечност, у безумље, у културно људождерство, у свеубилачке ратове. Човек прождире човека, нација нацију, раса расу.

***

Душа човечија! О, тајне над тајнама; о, чуда над чудима! Поломише се срца свих хаџија вечности око ње. Људи живе душом а не знају шта је душа. 3ар то није мука духа? Мука, све док Бог Логос не постаде човек, а тиме и душа. И тајна нам се душе откри: Логос. Од Њега је њен постанак, њено биће, њен оригинал; и у Њему њен смисао, њено блаженство, њена вечност, њен рај. Стога је она у најинтимнијем тајнику свом христочежњива, богочежњива. У очовеченом Богу Логосу душа је нашла себе и свога Творца, због чега је чудесни Богочовек и објавио благовест: Ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је (Мт.16,25). То јест: наћи ће њену суштину, њен смисао, њену вредност, њен рај, њену вечност, њено блаженство. Несједињена са Богом Логосом, душа је ван себе, у вечном луђењу и бесмисленом кружењу из греха у грех, из муке у муку, из страсти у страст.
Тело човечје! Да чудотворне радионице, која воду претвара у крв, ваздух у кости, хлеб у месо, биље у минерале, минерале у течност! Невиђена радионица чудеса. Природних, јел'те? Та шта у природи није чудо! Неки невидљиви механичар, неки чудотворни мајстор управља овом необичном радионицом коју ми називамо телом. Он је у телу, а ми га не видимо. Дела његова видимој, али њега не. Као да му је намера да се што потпуније сакрије иза дела својих.
Тело! Бог је задао безброј загонетки створивши га оваквим какво је. У његово блато завио је своје божанско злато. И оставио га на овој почађалој звезди. И чудо додао чуду: Логос постаде тело! И тиме узвеличао тело изнад анђела и арханђела. Обасјао га и објаснио објавивши: И тело је за Господа (1.Кор.6,13). Доказ? Господ се узнео на небо са телом, и вавек ће боравити са њим и у њему. 3алог? васкрсење тела Христовог, и наших, на дан Суда. А свевредност и Логосност тела баш је у томе што Логос постаде тело, и вечно остаје у телу.

***

Човек! Сва створења неме пред овим најнеобичнијим чудом у свима световима. Као да је Бог сабрао чудеса из свих својих светова, па их стопио у једно и добио се: човек. Душом га је везао за духовни свет а телом за вештаствени свет, и пустио га кроз овај живот. И човека подједнако маме тајанства духовног света и чари вештаственог света. Разапет свим бићем између два света, човек је као разапето уже измећу њих. Стога је тајна човековог бића претварала мисао људску о човеку у јаук, у грч, у лелек, у плач и нарицање над човеком. Све тако док Логос не постаде човек. Поставши човек, Бог Логос је објаснио човека човеку и осмислио његов живот и у овом и у оном свету.
Човек је тек Богочовеком враћен себи. Јер је на дну свога многоструког бића логосан. Нема човека кога не обасјава Логос при уласку у овај свет и овај живот (ср. Јн.1,9). Све што је човеково, док се не врати Богочовеку, док се не ологоси, не обогочовечи, бесмислено је и у основи нечовечно. Јер је човек прави човек једино Богочовеком и у Богочовеку. Крајњи циљ Логосовог очовечења и састоји се у томе да човека ологоси и обожи у васцелом бићу његовом. Бог Логос постаде човек да би ологосио човека, и душу његову, и тело његово, и мисао његову, и осећање његово, и све што човека чини човеком. Без тога ужас су, чудовишта су, страшиле су и наша душа, и наше тело, и наша мисао, и наше осећање. Нашто нам они? Да трнемо, да немимо, да обамиремо на догледу смрти и свеколиког хаоса животног?...

***

Због свега тога, дан рођења Бога Логоса у телу, Божић, јесте празник диван и чудесан по величини, по тајанствености, по свесмислу. Празнујући Божић ми у ствари признајемо и прослављамо једини прави смисао људског бића, људског духа, људске мисли, људског осећања, људског живота. Јер на Божић "заблиста свету светлост разума", заблиста свету светлост божанског разума, божанског знања, божанског смисла, и зали сав овај свет с краја на крај. 3али, и обасја нам, и откри нам вечни смисао овога света и човека у њему.
На Божић нам је откривена и осмишљена и тајна човека, и тајна земље, и тајна неба над земљом. И човек нам је мио, јер је Логосов; и душа човекова нам је мила, јер је Логосова; и мисао човекова нам је мила, јер је Логосова; и осећање човеково нам је мило, јер је Логосово; и живот човечји нам је мио, јер је Логосов; и свет нам је мио, јер је Логосов; и небо нам је мило, јер је Логосово. Рођењем Логоса у телу рођен је на овај свет сав Бог, сва Истина Божја, сва Правда Божја, сва Љубав Божја, све Добро Божје, зато сви гладни и жедни Бога и његове Правде у слатком подвижничком усхићењу довикују свима бићима и свима тварима:

1935.