Евангелистички мартир

Волфганг Хубер: Дитрих Бонхефер – на путу у слободу. Портрет” (Wolfgang Huber: "Dietrich Bonhoeffer - Auf dem Weg zur Freiheit. Ein Porträt".München 2019)

Дитрих Бонхефер припада популарним теолозима, који је чудесним начином свога животног примера и опуса, као и вишеструком рецепцијом постао класик евангелистичке теологије и спиритуалности, мартир у борби против тираније. Његов отпор против Хитлера био је и остао узор и надахнуће читавом свету. Његова писма из заточеништва су слављана као нови почетак теологије, а његово погубљење учинило га је мартиром.

У јуну 1939.г. Бонхеферу је у Њујорку понуђено трајно богослужбено место , али се он одлучио против егзила. Непосредно пред почетак Другог светског рата  вратио се натраг у Берлин да би се борио за бољу Немачку. Онда је следило време конспирације, камуфлаже, заточеништва и надања, упркос свему. Волфганг Хубер чини разумљивим зашто су његови најчитанији списи ”Етика” и ”Отпор и покорност” могли настати под таквим егзистенцијалним околностима.

Волфганг Хубер, ранији евангелистички бискуп Берлина-Бранденбурга и некадашњи председавајући Савета евангелистичких хришћана Немачке (EKD-Ratsvorsitzende), написао је овај ”портрет” - темељну монографију o животу, мишљењу и деловању Дитриха Бонхефера у 12 опсежних поглавња. Хубер је неоспорни експерт за дело Дитриха Бонхефера, прирећивач историјско-критичког издања његовог дела и професор социјалне етике на универзитету у Хајделбергу.

Бонхефер, теолог отпора и мартир диктатуре националсоцијалиста, имао је дуги развој у своме мишљењу. Његови учитељи у теологији бил су и Адолф фон Харнак, Адолф Шлатер, Карл Хајм. У Бону је студирао код Карла Барта. Његов ментор у Берлину био је Рајнолд Зеберг, а наслов дисертације је гласио “Sanctorum Communio” и хабилитациони спис је био посвећен теми ”Акт и Биће”. И код Св. Ап. Павла и Лутера стекао је убеђење да се Црква у временима диктатуре не сме издати. Зато је стајао на страни  опозиционог покрета Евагеличке Цркве,  тзв. “Bekennenden Kirche”.

Бонхефер је рођен 1906. у Бреслау-у. Као двадесетогодишњак био је већ теолошки зрео мислилац. Критиковао је националсоцијалистички режим од самог почетка због расне политике, поставши члан опозционог покрета ”Bekennende Kirche”, која се декларативно изјашњавала против Хитлеру верних немачких хришћана. Потом се прикључио војном отпору против Хитлера, да би  га Гестапо ухапсио и 9. априла на Хитлерову заповест стрељао у концентрационом логору Флосенбургу.

Бонхеферов ангажман је био посвећен одржању мира, али је његов пацифизам прерастао у отпор против нељудске диктатуре. Дошао је к сазнању да би репрезентативно требало да на себе преузме кривицу политичке непослушности. Тиме је поставио начело супституције етике послушности етиком персоналне одговорности. Он је, на линији Карла Барта, држао до разлике између религије и хришћанске вере. Интензивно је размишљао о томе како се вера у једном религиозном времену може оживети. Много унутарње снаге  црпео је из евангелистичке музичке традиције, пре свега из дела Ј.С.Баха.

Дакле, у овом ”портрету”, који броји више од 1000 страница, аутор осветљује животни пут Бонхефера и настоји да га учено структурише у историјске контексте. Посебно је занимљиво поглавље у коме Хубер испитује теолошку мисао Бонхефера и настоји да је даље промишља. То поглавље књиге је опсежно и броји око 300 страница. И поред свог кратког живота, Бонхоферова истанчана знатижељност, неизмерна енергија и вишестрани таленат агилности  премашају међе научника. Евангелистички пастор, песник, црквени политичар и завереник против Хитлеровог режима.

Изникао у интелектуалном високом грађанству берлинске четврти вила Гриневалду, он је већ у двадесет и првој години поднео своју теолошку дисертацију "Sanctorum Communio", која до данас брилијантно објашњава шта је то заправо Црква у евангелистичком предању. Хубер показје да се у Бонхеферовој теологији интегришу опречне струје либералне, бартовске и лутеранске традиције. Он је за време свог боравка у иностранству преузео и друге утицаје, као на пример  у Америци "social gospel"или католичанство, као и икуменски и пацифистички покрет.

Бонхефер је имао понуда које би му омогућула да се избави од све снажнијих  напада у Хитлеровој Немачкој, да се комфорно "морално удаљи". Али их је категорички одбио. Уместо да се одазове позиву Махатме Гандија да дође у Индију, Бонхефер се одлучио да у Померну, у Финкелвалду, сагради свој "ашрам" – семинар проповедника опозиционе ”Bekennende Kirche”. Теолог Бонхефер је тражио конфронтацију са националсоцијалистима – теолошки, политички и на крају кроз активни отпор.

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)