Европа и избегличка криза

Избегличка криза доминира Европом.Милиони људи се налази у избеглиштву, сходно процени United Nations High Commissioner for Refugees (UNHCR),  више их је у ово време од 60 милиона. Реч је онајвеђем избегличком таласу након Другог светског рата.У Европској унији је само 2014.г. поднето преко 600.000 молби за азил. До краја децембра 2015.г. је доспело преко један милион избеглица у Европу. Већина их је у Европу доспела такозваним ”Балкански путем”.

Један велики део избеглица је у бекству од грађанског рата у Сирији или од актуелне репресивне власти или Талибана као и страховладе терористичке милиције самозване ”Исламске државе”, као и због привредне и социјалне беде ратом девастираног региона.

Одакле долазе избеглице?

Већина избеглица која је 2015.г. доспела у Европу, махом у Немачку,  потиче из Сирије, Авганистана, Ирака, Албаније и са Косова. Афричке избеглице долазе из Еритреје, Нигерије и Сомалије. Они су у бекству пред најездом терористичке банде Боко Харам, као и грађанског рата у Сомалији или привредног безнађа у Мароку, Алжиру или Тунису. Има их који беже и из Украјине.

Тешка хуманитарна криза и све дубљи јаз између богатих и сиромашних су у 2015.г. проузроковали да се више од једног милиона људи упутило ка Европи. Спорно и безуспешно усмеравање миграције у Европској унији тиме је доспео у дубоку кризу.

Шта ми знамо о узроцима актуелних сеоба и улози кријумчара и ”шлепера” који организују криминални трансфер људи?  Да ли је политика у стању да регулише миграцију и очува норме интернационалне заштите избеглица? Шта треба да се учини да би се они који ће остати трајно интегрисали?

На ова питања настоје да одговоре неколике публикације које желимо укратко овде представити.

Стефан Луфт, професор политичких наука у Бремену, објашњава узороке и указује на путеве решења и опције могућег политичког деловања у својој управо објављеној концизној књизи на 130 страница - Stefan Luft: ”Die Flüchtlingskrise. Ursachen, Konflikte, Folgen”, München 2016.У веома контраверзној вођеној политичкој дебати у којој доминирају афекти уместо чињеница, ова књига својим трезвеним, фактичним тоном делује смирујуће. 

Ауторов циљ је био да прикаже ”преглед кризе избеглиштва и путеве за Европу, објасни њихове узроке и последице”. Ауторов извештај почива на чињеницама из новембра 2015.г. У међувремену је овај феномен добио драматични развој и динамику, али и мимо те чињенца, ова монографија остаје интересантна. Најпре је реч уопштено о миграцији и избеглиштву у 21. веку. Излагање цифара чини јасним да Немачка није једина земља која је прихватила највише миграната. ”У 2014.г укупно су четири државе прихватиле 36 % (...) свих избеглица: Турска, Пакистан, Либанон, Иран.

У земљама у развоју налази се 86% свих избеглица”. Овај глобални поглед шири перспективу разумевања овог феномена. Луфт се посвећује анализи миграционе политике Европе и истиче да је укидање унутарњих граница било везано са контролом спољних граница. У овом комплексу је реч о националним границама, различитим правним системима и драстичном сужењу – екстериторијализацији, режиму ”интелигентних граница” и ”политике издавња виза”. Посебно место у овоме има питање распада ”Даблинског споразума”, за који је, наводно, одговорна немачка канцеларка Ангела Меркел  отварањем граница без контроле. 

Хуманитарни месијанизам

О правом мотиву Ангеле Меркел за ову „The Open Door Policy“ има различитих хипотеза: док једни виде у њој симптом цезаристичког лудила, други у том филантропском гесту ”попут мајке Терезе” виде етички максимализам ћерке евангелистичког пастора, трећи пак израз ”фобије од граница” некадашње грађанке ДДР-а, као и оних који држе да је немачкој канцеларки стало по сваку цену да добије Нобелову награду за мир. Аутор Луфт се бави и питањем услова успеле интеграције и налази да је одлучујућа улога државе у томе. Један мали одељак у књизи посвећен је и улози религије у интеграцији и налази да није одлучујуће то да ли је реч о муслиманима из овог или оног спиритуалног усмерења, већ да је као чинилац интеграције одлучујућа њихова социјална припадност.

Друга књига на коју желимо да упутимо је Патрик Кингсли: ”Нова Одисеја. Историја европске избегличке кризе”- Patrick Kingsley: "Die neue Odyssee. Eine Geschichte der Flüchtlingskrise", München. Двадесетшестогодишњи репортер "Guardian"(а) је пропутовао кроз три континента и 17 земаља, сусрео се са стотинама миграната и са њима заједно пролазио кроз пустињу, брда и мора. ”Као изгледа решење?”. Њега нема. Нема га у смислу да се река избеглица ка Европи заустави, могао би гласити горки фацит ове очаравајуће Кингслијеве књиге. Ова књига је настала благодарећи специјалном буџету који је британски лист "Guardian" прошле године ставио на располагање, пренего што су други европски медији уочили димензију избегличког таласа. Циљ је био да се један дописник стави нарасполагање и да овај комплексни феномен објасни из различитих углова. То је младом Кингслију изванредно пошло за руком.

Што се наслова Кингслијеве књиге  тиче, ваља одмах рећи да је аутору пре свега до ”очигледних паралела” са епским квалитетима масовне миграције, лутањима и беспућима, безнађу и надама. Реч је о искуству са граничарима и стражарима који су се понашали као модерни киклопи и кријумчари (”шлепери”) људских судбина, као сирене које заводе празним обећањима, иако при томе маме у пропаст.

Кингсли цитра италијанске лекаре са брода „Médecins sans frontières“ који за себе веле да подсећају на Дантеовог и Вергилијевог веслара Харона који превози душе умрлих преко Стикса”. Избегличка судбина је ударала на врата још у време када је талас запљускивао ”бескрајним чекањем”. Чекањем на визу, на једно место у аутомобилу или броду бескрупулозних трговаца судбином миграната.

Ове ауторове асоцијације су само еклектичка литерарна позадина само да би се збивања на транзитним путевима нашег времена боље разумела. Аутор налази да се овај густи след сусрета и догађања, људске самовоље, добра и зла подсећају највише на античке херојске епове и у њима налазе сличност. Овакви ударци људске судбине се збивају унаше време – далеко од живота у Easyjet-путовању, које већини Европљана омогућују да лако, брзо и без тешкоћа путују са континта на континент. Али и мимо аналитичких квалитета, Кингсли ипак није написао књигу која би била савет или упутство за решење питања избеглица у Европи, које он сматра нерешеним. Ипак аутору полази заруком да драмaтургијом приповедања код читалаца развије емпатију.

Ми смо вазда изнова на приповедачком путовању са једним од избeглица-протагониста од избијања рата у Сирији до Шведске. Ми смо live присутни када Хашем размишља да ли има веће шансе као азилант ако буде сам путовао или заједно са својом породицом и како је, нашавши се у Шведској, дубоко зажалио, јер је шведска администрацијаодбила молбу за доласком породице.

Ову трагику судбоносних одлука које могу имати дубокосежне консеквенце, модерни Европљанин сазнаје упролазу између часова јоге и веганске исхране. Посебно упечатљиво описује Кингсли зашто се на извесној тачки и труднице и инвалиди у колицима одлучују на опасни пут преко мора у гуменом чамцу. Они веле са извесном архаичким ризиком: ”Човек без домовине нема шта да изгуби”.

Протођакон Зоран Андрић