Фабриканти митоманије
Протојереј мр Велибор Џомић
ФАБРИКАНТИ МИТОМАНИЈЕ
(поводом текста „Митови СПЦ" Рајка Церовића,
„Вијести", 7. фебруар 2009.г.)
Нема сумње да ће озбиљан социолог закључити да живимо у времену површности у сфери јавног живота. Нисам далеко од закључка да је данас темељнији радник у фабрици или сељак у селу од многих који имају за циљ да шире видике другима.
Талас површности и неутемељености је, кроз појаву олаких „критичара" у својству „демистификатора", овлаш запљуснуо и брод Цркве Христове. Не сматрам да су црквени људи недодирљиви и непогрешиви. Али, интересантно је да „критичари" своје личне идеолошке опсервације и доживљаје посебно усмјеравају на наводне „митове" и „митоманију СПЦ" чиме постају својеврсни фабриканти митоманије. Још је веће чудо то што 99% тих „критичара СПЦ" уопште, по својој слободној вољи, и не припада Цркви.
Не бих имао ништа против доктринарних расправа које би јавност, па и нас из Цркве, увјериле у супериорност њихових ставова и учења. Али, идеолошки критичари Цркве Христове у одорама „толеранције и грађанског друштва" без зазора задиру у оно што се њих не тиче и што им нико не намеће.
У Цркви нема митова и митоманије. Вјера у вјечни живот, васкрсење Христово, чуда Св. Петра Цетињског и Св. Василија Острошког не представљају мит него живу вјеру вјерника. А то нико не може и не смије да вријеђа.
Међутим, све и да има тога о чему пишу иако нема, питам се: шта се то њих тиче ако они не припадају Цркви? Зашто они, мимо докумената о људским правима, закона и норми грађанског друштва, изругују вјеру и вријеђају вјерска осјећања црногорског митрополита, свештеника, монаха и толиких хиљада вјерника?
И не само то. Такве ријечи излазе из публицистичких радионица оних који су се у име своје дојучерашње идеологије борили против свих вјера, а данас се у име своје нове опсјене боре само против православне вјере?
Цијеним то што је Рајко Церовић, главни уредник телевизије у вријеме једнопартијског система, почео да се интересује за Цркву, духовност и црквену литературу. Лијепо је и поучно да човјек промјени своја негдашња погрешна увјерења. Међутим, није поучно када се то ради за нову идеолошку потребу што само наговјештава да се и постојећа увјерења могу промијенити другим. И тако у недоглед.
Нико не спори да Церовић има право на своје мишљење. Али, он се већ неколико година, о трошку пореских обвезника Црне Горе, а међу њима је највећи број вјерника Митрополије, налазио на дужности предсједника Управног одбора РТЦГ као медијског јавног сервиса. Церовић је, несвјесно, саопштавајући своје ставове заправо појаснио начин доживљаја и третман Митрополије, митрополита, свештенства и вјерног народа у црногорској телевизији. То је још јасније када дојучерашњи предсједник Управног одбора РТЦГ, ничим изазван, канонског митрополита дефинише као човјека са „наступима бијеса" праћеног „изливима крајњег простаклука и вулгарности", а Цркву представља као митоманску институцију која на „безочан начин утјерује у лаж" служећи се „дрским обманама, очигледним неистинама, пропагандним фалсификатима" и „плашећи Црногорце митом о наводном Дедеићевом рашчињењу".
За мјеру грађанског друштва је још интересантније то што се Церовић појављује као адвокат бившег свештеника и организације која се у јавности нетачно представља као Црква. Уз уважавање Церовићевог права на мишљење и сљедовање чак и рашчињеним лицима у приватном животу, ипак ваља подсјетити да значајна и осјетљива јавна функција на којој се Церовић до јуче налазио и након престанка значајно обавезује на уздржање од јавног сврставања и арбитрирања у многим питањима, па и у фабрикованим проблемима злоупотребе Православне Цркве у Црној Гори.
Површност и жеља да Цркви, збуњивањем јавности, нанесе штету врхуне у његовом осврту на књигу др Живка Андријашевића којој ни наслов није тачно навео. И, ако бисмо прешли преко тога, не смијемо да не кажемо да Церовић очевидно није прочитао књигу, па ни предговор. Управо Андријашевић објашњава да књигу није могао да наслови као „Црногорска православна црква" пошто то никада није ни био званични назив институције православне вјере у Књажевини и Краљевини Црној Гори. То значи да институција под називом „ЦПЦ" никада није постојала у Црној Гори те да садашња организација под тим називом нема историјског утемељења. Церовић као стручњак за „метологодију СПЦ" није примијетио да је Андријашевић без коришћења адекватне историјске грађе Митрополије Црногорско-Приморске писао о тој духовној институцији што у научном погледу представља веома озбиљан методолошки проблем. Ни аутор књиге, а ни његов хвалитељ нису проникли у суштину система државне цркве у модерној државности европских држава XIX и XX вијека.
Нетачне су и Церовићеве тврдње да бивши свештеник Мираш Дедеић није рашчињен. Отуда он то квалификује као „мит СПЦ о рашчињењу" прескачући веома важну чињеницу да Дедеића није рашчинила СПЦ него Васељенска Патријаршија. То није мит него безброј пута посвједочена реалност у васцијелом православном свијету.
Вријеме да Рајко Церовић схвати да није ни добро ни корисно мијешање еклисиологије и политике, црквених канона и државних граница, црквене историје и блиске прошлости са Жуте Греде, догматике и националне проблематике.
