Филиокве–контроверза: препрека јединству хришћана

Böhnke, Michael / Kattan, Assaad Elias / Oberdorfer, Bernd (Hrsg.): “Die Filioque-Kontroverse. Historische, ökumenische und dogmatische Perspektiven 1200 Jahre nach der Aachener Synode“, Herder Verlag, Freiburg 2011. [Reihe: Questiones Disputatae, Nr. 245].

Године 2009. обележенa је 1200-годишњица Аахенског Сабора (809). На том Сабору прокламовани Decretum Aquisgranense садражао је Filioque, допуну Символу вере из 381. г. Тим јубиларним поводом је од 23. до 26. септембра 2009. одржан у Ахену интернационални симпосион теолога, са фокусом на питању настанка филиокве-контроверзе. Укупно 36 теолога различитих вероисповести из Белгије, Немачке, Француске, Грчке, Велике Британије, Канаде, Аустрије, Румуније, Русије и Шведске узело је у својству референата учешће у раду овог симпосиона.

Пред нама је зборник радова прочитаних и дискутованих на њему -- Böhnke, Michael / Kattan, Assaad Elias / Oberdorfer, Bernd (Hrsg.): “Die Filioque-Kontroverse. Historische, ökumenische und dogmatische Perspektiven 1200 Jahre nach der Aachener Synode“, Herder Verlag, Freiburg 2011. објављених у угледној серији Questiones Disputatae, Nr. 245 овог издавача.

Једна група теолога држи овај проблем нерешивом апоријом, друга група је маргинализује тиме што се одриче традиционалних модела чиме искључује „филиокве-контроверзу“. Други пак фаворизују теорију комплементарних аспеката. Сравњење учења о Св. Тројици код Блаженог Августина на Западу са учењем Св. Јован Дамаскина на Истоку показује да је реч о двема категоријално сасвим различитим мисаоним културама, које се не могу редуковати и које не могу остати неконтрадикторне. Једна трећа група теолога настоји на реконструкцији генезе проблема. Једна од највећих препрека путу ка јединству Цркава и данас је проблем филиокве. И на двама саборима на којима је између православних и католика постигнуто (псевдо)јединство - у Лиону и у Ферара-Фиренци 1438/39, то питање није могло бити дефинитивно решено. Превелике су биле опреке, бескомпромисне позиције представника обеју страна да би се ставови супротне стране позитивно размотрили. Уски спој политике и теологије играо је такође веома важну улогу у том процесу. Овим се алудира на утицај каролиншких интереса при формулацији филиокве. У грчком пратексту t, који је на Сабору догматски фиксиран, вели се: „ […] Καὶ εἰς τὸ Πνεῦμα τὸ Ἅγιον, τὸ κύριον, τὸ ζωοποιόν, τὸ ἐκ τοῦ Πατρὸς ἐκπορευόμενον […]“.

Владимир Лоски сматра да је у питању филиокве-а положен фундаментални разлог раскола Источне и Западне цркве. Основни проблеми у "филиокве-контроверзи" проистичу из диференцијалне семантике појмова грчког Оријента и латинског Окцидента. На примеру појма ипостаси показује се сва сложеност проблематике: једна суштина, три ипостаси. Свети Атанасије разликује још и „усиа" и "ипостасис". Нијансирана семантика игра веома важну улогу у поимању догматичке структуре Светотројичне Тајне. Развој схоластичке теологије на Западу продубио је расцеп и дијалог са Источном црквом учинио још контроверзнијим. У “филиокве-дискусији" игра веома значајну улогу у Источној цркви следећа теза: јединство у Богу се не тражи у његовој суштини, која је несазнатива и недосежна - већ у монархичности Оца (монархиа ту патрос), у његовој самоузрочности, у њему који је узрок и извор себе самог. Учење о двама начелима и субординацији, типичним за латинску теологију, представља тешку богословску заблуду. Двоструки извор Духа Светога од Оца и Сина - „ […] et in Spiritum Sanctum, Dominum et vivificantem, qui ex Patre Filioque procedit […]“ - води нужно и учењу о двама изворима у Светој Тројици. То би дакако значило диархичност, што је у грубој супротности са учењем о монархизму Оца као једним од темеља православне теологије. Има и аутора који сматрају да разлика између "филиоквизма” и "монопатризма" није играла одлучујућу улогу у учењу и животу двеју Цркава.

Један даљи дефицит у поимању проблема филиокве, састојао се у неразликовању иманентне и икономијске светотројичности, односно да се филиокве може свести само на временски омеђено дејство. То разликовање је удео неопаламистичке теологије, која се и мимо све доминантности не може уопштити за целокупно Православље.

Извесни тумачи држе, пак, да је у декрету о унији из 1439. г. једнозначно да – unus et idem veritas sensus - да оба приступа, оба описа налазе своје средиште у тајни Свете Тројице. Јединство је овде појмљено као сагласност. Отуда би истина могла бити дефинисана као сноп релација различитих перспектива. Стога је конвергенција ка заједнички визираној истини услов без кога се не може. Искључивања и анатеме не представљају алтернативу. Интерполацијом филиокве у Никејско-цариградски Символ вере створило је од римокатолицизма "другу веру" која одступа од светоотачких начела. На Истоку су искази о природи Бога катафатички и припадају најнедокучивијим сферама божанског Откривења. Стога су спекулативне конструкције западних теолога априори одбачене, јер су per definitionem  сагласне.

Овај зборник је акрибијски документована историја филиокве-контроверзе осветљена из трију аспеката – историјских, екуменских и догматских. Шта је њен фацит: и мимо дивергенције у ерменевтичким позицијама, наглашава једногласни апел за дијалошком отвореношћу и добром вољом да се гради солидан теолошки мост међу Црквама.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен