Фиренца!

Грандиозна изложба о метрополи ренесансне уметности од 22. новембра 2013. до 9. марта 2014. у „Бундескунстхале“ у Бону

Философи, списатељи, архитекте, инжењери, сликари, вајари столећима су стварали у Фиренци, у граду Дантеа и Бокача, Донатела и Микеланђела, Америга Веспучија, Макијавелија и постојбини лозе Медичијевих. Изложба „Фиренца!“ – „Florenz!“ је прва опсежна изложба у Немачкој посвећена тосканској метрополи и „задивљујућем фирентинском духу“, као што то вели Јакоб Буркхарт. „Florenz!“ представља портрет града у временском луку од преко 700 година: од привредног успона у средњем веку и колевке ренесансе до космополитског центра у 19. веку. Слике, скулптуре, текстил и писани документи представљени на овој изложби, суштински употпуњују слику о Фиренци као лабораторији уметности и науке.

Паралелно са изложбом „Фиренца!“ изложена је у Bundeskunsthalle такозвана Villa Romana која рефлектује историју куће уметника као места стварања и међународне размене. Изложба представља и описује Фиренцу са великим уметницима и научницима ренесансе који су њену славу пронели светом. С друге стране, она представља и мање познату, иако не и мање фасцинантну Фиренцу са динамичном променом морфологије и опсежним колекцијама и драгоценостима из целог света, као и новим уметничким технологијама модерне између мита и традиције.

Изложба не износи само културне резултате, већ и привредни, политички, и религиозни развој у први план: слике, скулптуре, цртежи, текстил, архивска грађа сливају се у синестезијску слику Фиренце као средишта уметности и науке. Ремек-дела приказују град који се у свим својим менама и преображајима схвата и сам као уметничко дело.

Изложба је конципирана у пет великих секција које су постављене у хронолошком следу и уједно представљају симболично кретање кроз сам град. Урбани простор у одређеној епоси је опремљен плановима и мапама. Развој града и у њему настале промене чине унеколико црвену нит изложбе. Почетак представља идеализована ведута Фиренце Доменика ди Mикелина која спаја град са портретом једног од његових најзначајнијих синова, са Дантеом Алигијеријем. Песник и пријем његових дела кроз столећа такође су један од стално присутних  мотива ове изложбе. Са двеју страна скулптуре Венере, као персонификације града, стоје две централне фигуре – њен заштитник Св. Јован Крститељ и библијски цар Давид.

Обилазак изложбе се заокружује виртуелном реконструкцијом изградње фирентинске катедрале Santa Maria del Fiore, као и изградњом легендарне куполе и документарним филмом насловљеним „Фиренца, град у камену“.

Средњoвековна комуна

У раном 12. веку Фиренца је добила политичку аутономију. Комуна је обухватила и оближње округе стекавши право на трговину у њима и путеве до њих. Банкарство и производња текстила чине два пола фирентинске привреде у 13. веку. Трговина је повезала Фиренцу са другим центрима, све до далеке Азије. Почев од 1282.г., организовани у еснафске заједнице, трговци и занатлије су саставни део власти, назван „приорат“ у сињорији. Око 1300.г . Фиренца је имала готово 100 000 житеља и била једна од метропола Европе у највећем процвату. Република Фиренца је пак била угрожавана и разједана кроз унутарње сукобе. Најпре су је оптерећивале напетости између краљу одане властеле Гибелина и папи одане властеле Гвелфа. Доцније су сукоби били пренети на конфликт између имућних („popolo grasso“) и сиромашних („popolo minuto“). У 14. веку се у Фиренци стекло напоредо неколикo криза: природних катастрофа, пропасти банака („banca rotta“), локалних ратова, политичких трзавица и епидемије куге из 1348.г. То је време и прелома у сликарству и књижевности: сликар Ђото је створио нови језик сликања, а песници Данте, Петрарка и Бокачо нову књижевност на народном језику.

Град Ренесансе

Крајем 14. века стабилност и благостање вратили су се у Фиренцу. Освајањем Пизе (1406.) и изласком на море, фирентинска трговина је стала да цвета. У тој клими је град постао плодно тле за велике иновације Ренесансе. Фирентински хуманизам је на темељима студија античке књижевности и филозофије формулисао нове етичке и политичке идеале. То се поклапало са уметничким открићем простора, најпре кроз формулацију централне перспективе 1410, уметности портрета, монументалних скулптура од бронзе и интензивних студија природе. Велика уметничка дела те епохе су плодни резултат ингениозне синергије значајних уметника и њихових привредно ситуираних наручилаца – манастирских редова, властеле или еснафских заједница. У 15. веку Фиренца је званично још република, те су представници власти бирани из средине њених житеља, иако је од 1434. породица Медичија доминантно одређивала политичку судбину и привредни правац Фиренце. Лоза Медичијевих је била једна од највећих мецена и налогодаваца уметности. Но Ренесанса је била и место политичких, социјалних и религијских антагонизама. Тако је једна завера аристократске фамилије Паци (Pazzi) из 1478.г. имала за последицу страховладу Савонароле 1494.г.

Фиренца и култура цртања

У Фиренци цртање није било само основа уметничког рада, студија, скица и припрема, већ је рано добила статус аутономног жанра сликарства, поставши омиљени објект колекционара. Средином 16. века Фиренца је била место теоријских расправа око појма disegno, који не означава само „цртеж“, већ описује и уметнички процес скицирања и његовог настанка. Године 1563. основао је Козимо (Cosimo I) Accademia e Compagnia delle Arti del Disegno, у којој су били удружени сликари и архитекти. То је био врло важан корак у уметничкој политици и служио је репрезентативним циљевима  -  заштити уметника, њиховом школовању, односно одређивању норми  уметничке праксе. Први директор те Академије био је Ђорђо Вазари који је са ентузијазмом пропагирао disegno подједнако у трима дисциплинама - сликарству, скулптури и архитектури. Цртежи и штампана графика су били у конволутима конзервисани, поставши дидактички модели за Gabinetto dei Disegni e delle Stampe, који је прерастао у једну од највећих графичких збирки на свету.

У знаку Медичија

Почетком 16. века време фирентинске републике је дефинитивно прошло. Године 1530. краљ Карло V је поставио Александра де Медичи за војводу. Његов следбеник је 1537. постао  18-годишњи Козимо, изданак младе Mедичи лозе. Козимо I је важио за оснивача, прецептора тосканске државе. Он је успео да осигура независност Фиренце, да освоји републику Сијену и тиме обори на колена и јужни део Тоскане, да би најзад, 1569.г., постао велики војвода, утврдивши апсолутистичку власт. Комуналне установе су и даље формално постојале, али је  власт била искључиво у рукама великог војводе. Историја града је сада била диктирана и стилизована у династичко-монархистичком смислу. Под Козимом и његовим синовима, Франческом и Фердинандом, развиће се Фиренца у прави град-резиденцију. Фиренца је позната по чувеним празницима и светковинама у богатим уметничким медичијевским збиркама са објектима из целога света, те је 1588. основана Galleria dei Lavori која је била, као уметнички атеље, искључиво у служби двора. Политички и привредно Фиренца је изгубила на значају у 17. веку. Лоза Медичијевих није више била у стању да заустави привредно расуло, а велико војводство је све чешће патило од глади, епидемија куге и непремостивих унутрашњих политичких размирица и разилажења.

Пут ка модерној држави

Након што су Медичијеви изумрли, Тоскана је 1737. прешла у руке Франца Стефана, војводе Лотрингена, који ће доцније постати цар Фрањо I. Под влашћу војводства Хабзбург-Лотринген догодиће се преображај из назадне медичијевске Тоскане у државу аустријске династије која  ће постати узорни пример просветитељства. На првом месту, велики војвода Peter Leopold (1765–1790) отпочео је просветитељску политику реформи са великим последицама. Уместо да настави градитељске пројекте, он је настојао на реформи и побољшању животних околности. За најважније реформе важе реорганизација управе, изградња путева, окончање свемоћи инквизиције и црквене цензуре, релативизовање доминантних еснафских удружења и укидање смртне казне 1786.г. Тоскана и тоскански градови су добили школе, болнице, библиотеке и позоришта. И у области уметничке политике дошло је до важних и одлучујућих промена. Галерија „Уфици“ је реорганизована, а фирентински „Музеј за науку“ је основан и отворен за публику. Фиренца је постала циљ и магнет интернационалног туризма, посебно путушествујушчe аристократије и интелигенције (Grand Tour) која се интересовала за културну историју ренесансе.

Између мита и модерне

У 19. веку Фиренца је постала интернационални град и важила је у време Risorgimento (италијански покрет обнове/препорода) за интелектуални центар Италије.

Након што је Тоскана 1865, у оквиру спајања делова, ушла у састав Краљевства Италије, била је кратко време и административна метропола. Иако Фиренца одавно није политичка метропола, она је била и остала архиметропола Ренесансе, мит и топос између неба и земље, пред чијом величанственом лепотом падају ничице сви љубитељи бесмртне уметности Ренесансе.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен