Георгије Ј. Манзаридис: Глобализација и универзалност - Сан или јава
Георгије Ј. Манзаридис, Глобализација и универзалност - Сан или јава
Службени гласник, 2011. стр.138
Превео са грчког језика Илија Ромић
Управо је изишла из штампе књига Глобализација и универзалност - угледног православног етичара Георгија Манзаридиса. У овој књизи аутор се бавио проблемима процеса глобализације и покушајем давања православног одговора на овај цивилизацијски феномен.
Као угледни православни етичар и дугогодишњи професор Богословског факултета у Солуну, проф. Манзаридиса првенствено занима природа овог феномена; он се протеже на све нивое људског живота: економски, политички, научни, културни, религијски и духовни (стр.15). Главно средство које подстиче глобализација је технологија-она по аутору нема морални квалитет, али није ни демонско дело. То је дело човеково, које он уноси у своју природу, па макар и у помрачену укону Божију (стр.15, 20, 94). На почетку књиге писац износи искључиво негативну конотацију феномена глобализације (попут интернализације силе и насиља, експлоатације слабих, повећања богатих и сиромашних, понижавање непожељних, главно мерило свих вредности-новац) (стр.16-18), да би потом указао и на позитивне аспекте глобализације-превазилажење људских подела, што бива једино могуће кроз сједињење људског рода на духовном нивоу што и само хришћаство заступа (стр.19)Међутим када се одбаце поделе и не уздигне се на виши духовни ниво, природно је да то води у пропаст заједништва људи и делује деструктивно по заједницу (стр.20). Узимајући као полазишну основу Макса Вебера да је дух тај који проналази капитал који је потребан за дејствовање капиталистичког друштва а не са капитал, Манзаридис указује да само дух Хришћанства може уздигнути једно друштво на виши ниво (стр.77)
Глобализацији аутор супротставља универзалност; глобализација преиначава људске личности и заједнице у безличну масу, док универзалност поштује особености личности и заједнице и ствара хармонију и доброту. Глобализација подразумева сервирање информација и преко контролисане економије наметање светске власти, коју не интересују нације, државе, заједнице и личности а ако постоји и некакво интересовање то је искључиво оно које може послужити циљу. Хришћанска универзалност подразумева суштинско помирење људи у свакој конкретној личности и збратимљење целог света. Једна реална заједница људи није могућа без очувања сопственог идентитета и особености (стр. 24) Пример универзалне личности је сам Исус Христос,који треба да нам буде образац универзалности баш као што је то изразио ава Софроније: Да следимо Христа значи да се отворимо ка свести самога Христа, који у себе уноси целокупно човечанство; цело стабло без да се изузме и један лист. Ако створимо такву свест, молићемо се за све, као за саме себе (стр. 35). Са друге стране аутор осуђује сужавање екуменске свести у хришћанина и његов повратак ка националном менаталитету који постају истоветни са идолатријом (стр.132). Ако Православље не одговори универзалним духом Христовим и апостолским на савремене изазове, оставиће човека беспомоћним и подлегнуће хомогенизацији, која се подстиче глобализацијом(стр.133)
Оно што је вредно су свакако 7,8, 9 и 10 поглавље где аутор излаже суштину православне етике и ставља је наспрам римокатоличке и протестанстке етике. Извор снаге хришћанске етике налази се у Божијој вољи, коју човек прихвата вером. Што није плод вере грешно је и неморално. Хришћанска етика позива човека да се саобрази са божанским етосом, који се разликује или долази у супротност са људским етосом због чега се одваја од сваке светске етике и чува свој идентитет (стр.86) Будући да је субјекат хришћанске етике људска личност, било које одвајање од ње и перспективе коју јој отвара Црква има погубне последице, посебно ако етику своди на заокупљено измештање из перспективе личног живота хришћанина ка заокупацији природном околином или ограничавањем на биоетику (стр 100)Као пример одступања од исправног хришћанског етоса аутор наводи зазирање римокатоличких и протестанских етичара од Резолуције о људским правима (стр 106) Проблеми биоетике се уврштавају у оквире етике, пошто се Црква од давнина сучељавала са питањима биоетике, као што су абортус, еутаназија, чедоморство (стр.117)
Ова студија заиста даје православни увид у процесе глобализације. Црква са своје стране треба дати одговор на модерне цивилизацијске феномене и ући у конструктивни дијалог са социолозима и политиколозима управо да би оправдала своју конститутивну улогу коју има у друштву. Уз студију Глобализам и православље - архиепископа албанског Анастасија Јанулатоса, ова студија даје вредан приказ православног одговора на овај феномен.
Славиша Костић
