Гине душа моја желећи у дворе Господње...
Изградња Испоснице Благовести Пресвете Богородице и преподобног Јустина Ћелијског при монашком скиту Светог Спиридона у Гајлнау у Епархији средњоевропској
Схи-архимандрит Василије (Гролимунд), настојатељ монашког скита Светог Спиридона у Гајлнау у Хесену, у Немачкој, са својом братијом, у свом подвизавању латио се богоугодног подухвата да у Име Господње сагради храм од масивног дрвета по моделу српског манастира Градац из позног 13. столећа – Испосница Благовести Пресвете Богородице и преподобног Јустина Ћелијског.
Братство овог скита Св. Спиридона је на недавном предпасхалном сабрању у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру известило свештенство Епархије средњоевропске да је Божјом помоћу изградња отпочела и узнапредовала, но да је за довршење овог пројекта неопходно још додатних средстава.
Апологетски аспект
Радо бисмо на овоме месту подсетили на библијски топос грађења храмова Божјих. Црква је, сходно учењу Свете Православне Цркве, Богом грађено а Епископом освећено здање у коме хришћани светкују Божанску Литургију и у коме човек осећа посебну близину Бога. Храм је део низведеног неба на земљи.
Да ли су нам неопходни нови храмови?
Ово питање постављају у секуларном добу на Западу не само агностици, него и хришћани који исповедају своју веру и који сматрају да су у време финансијског остеритета, односно екстремне штедње, и (неосвећене) хале за вишеструку употребу довољне као богомоља.
Библијски аспект
Из књиге Изласка сазнајемо да је Бог дао налог Мојсију да подигне „скинију откривења“ као први култни простор за израиљски народ по изласку из мисирске пустиње. „И нека ми начине светињу, да међу њима наставам. Као што ћу ти показати слику од шатора и слику од свих ствари његових, тако да чините“ (Друга књига Мојсијева 25, 8-9).
Бог је у јудејско-хришћанској традицији Неимар првога храма, који је у својој бити мобилан и модеран, односно саображен потребама народа који је био у покрету из пустиње ка Обећаној земљи.
Просторно несамерљивом, непојамном, свеприсутном, апсолутном Богу неба и земље није потребно никакаво станиште да би у њему боравио, као што премудри Соломон у проповеди о освештању храма у Јерусалиму рече: „А да ли ће Бог доиста становати на земљи? Ето, небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камоли овај дом што га саздах?“ (Прва књига о царевима 2,7).
Храм није саздан за потребе Бога, него за потребе верујућег народа који тражи за заједничке молитве одговарајуће место у коме ће се на достојном месту прослављати Његово Име и обављати служба. На тај начин храмови су места молитве у којима се на посебан начин осећа тајанствена присутност Бога. У својој молитви вели цар Соломон: „Да буду очи твоје отворене над домом овим дању и ноћу, над овим местом, где си рекао да ћеш наместити име своје да чујеш молитву којом ће се молити слуга твој на овом месту. Чуј молбе слуге свога и народа свога Израиља, којима ће се молити на овом месту, чуј с места где станујеш, с неба, чуј и смилуј се“ (Друга књига дневника 6,20-21). “А кад сврши Соломон молитву, сиђе огањ с небеса и спали жртву паљеницу и друге жртве, и славе Господње напуни се дом“ (Друга књига дневника 7, 1-2). Богу обећа Соломон: „И очи ће моје бити отворене и уши моје пригнуте к молитви с тога места. Јер сада изабрах и посветих дом мој, да буде име твоје ту до века, и биће ту очи моје и срце моје вазда“ (Друга књига дневника 7, 15-16). Након ових неколико цитата из Светога Писма Старога Завета постало је јасно да је грађење храмова Божјих легитимно и богоугодно дело.
Преносимо линк са подацима за све оне људе добре воље који су у прилици да материјално подрже овај пројектат:
Све оне потенцијалне помагаче овог богоугодног дела нека надахњује слово псалмопевца: „Гине душа моја желећи у дворе Господње; срце моје и тело моје отима се к Богу живоме. И птица находи кућу, и ластавица гнездо себи где леже птиће своје, код олтара твојих, Господе над силама, царе мој и Боже мој“ (Пс.83/84, 2-3).
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
