Годишњи састанак вероучитеља и катихета Епархије браничевске

У четвртак, 3. новембра 2011. године, одржан је редовни годишњи састанак вероучитеља и катихета Епархије браничевске. Сабор, семинарског карактера уприличен је у сали Дома ученика Пољопривредне школе  у Пожаревцу. Како састанак, тако и овај извештај започињемо изражавањем најдубље захвалности директору и катихети поменуте школе, г. Видоју Вукашиновићу и оцу Владимиру Кочабер, који су обавили комплетну координацију, која се тицала гостопримства у њиховој матичној установи.

Састанак је започео утврђивањем броја присутних и констатовањем да се позиву чланова Одбора за просвету и културу одазвало преко 90% вероучитеља.

Након обављања припремних делова састанка, скупу се обратио председник Одбора, Његово Преосвештенство, владика браничевски Г. Игнатије. Предавање епископа доносимо у целини:

Уважени вероучитељи, часни оци,

Овим својим обраћањем вама, желим да вас још једном подсетим шта је превасходни циљ катихизације наше деце. На то имам обавезу али и право, и као ваш епископ и као аутор програма катихизиса и уџбеника који се користе у школама.

Оно што је најважније да схватимо јесте чињеница да се наша вера не може исповедати другачије, осим у црквеној заједници. На то нас подсећају најстарији катихизиси и уџбеници за катихизацију који су употребљавани за увођење у веру. Ту свакако спадају Катихезе Светог Кирила Јерусалимског, затим дела великих Кападокијаца, Јована Златоустог, а потом и Светог Максима Исповедника и Јована Дамаскина. Дакле, циљ верске наставе je да деца, људи постану чланови Литургије, јер неко само као члан Литургије може да исповеди веру у Бога. У наше време постоје и друга искуства која су по мом скромном мишљењу, нажалост преовладала, како на западу, тако и код нас. То су такозвана протестанска или католичка искуства, која имају оквир индивидуалног исповедања вере, у смислу да један човек сам учи, сам мисли, сам верује у Бога. Оно што вам ја нудим у програму и уџбеницима, јесте пресликано искуство раних отаца. То је заправо понуђен став да веровати у Бога значи ући у личну заједницу и са Њим, али и са онима који верују Бога. То подразумева да треба да постанемо чланови Литургије. Тако је и вера у раној Цркви увек била повезана са Тајном Крштења. Дакле, да би неко постао верник, да би исповедио веру, морао је бити крштен. Тајна Крштења нас, пак, упућује на Литургију, јер се крштењем конституише литургијска заједница, конституише се Црква као заједница. Зато је таква вера сасвим супротна од ове индивидуалне која се своди на знање, на понављање свега што сте научили. У овом контексту постајемо везани за личности, за црквене личности, тј. за чланове Литургије, у којима видимо пројаву самога Господа Исуса Христа. На тај начин се пројављује Бог као личност и као Извор нашег живота, али пројављује се и истина да Бог не постоји изван наше заједнице.

Годишњи састанак вероучитеља Епархије браничевске - обраћање епископа ИгнатијаЈа знам да је ово за вас тешка материја јер сте ви сви под утицајем овог индивидуалног схватања које сам ја навео као негативно, такозвани индивиалистичко-гносеолошко схватање, где ви терате неког да учи напамет што су некада рекли Свети оци. Но, за то нисте само ви криви јер и наша теологија врло мало пажње обраћа на ово што ја говорим. Али, ја бих вас ипак молио да деци пре свега објашњавате шта је Црква, зато што то, као што рекох, подразумева праву веру. То свакако делује веома тешко. Али макар и једна шачица људи да постоји, има наде да ће се десити оно што се догодило на самом почетку хришћанства, када је једна мала заједница почела да преображава свет. И тада је то деловало немогуће у једној великој империји која је имала своје законе, своје начине живота. Но, то се ипак десило, хришћанство је преобразило свет. Зато се и ми надамо без обзира колико то деловало немогуће, да ће се десити неко чудо Божије, јер свакако без помоћи Божије то не може бити.

Зато треба да деци представите перспективу света и живота из црквеног положаја, из Литургије. Треба представити визију света коју срећемо у Литургији, јер је то прототип нашег постојања и постојања Цркве. Литургија је икона Царства Божијег. Дакле, то треба да буде парадигма постојања. То ће, свакако, бити мало лакше онима који учествују на Литургији, свештеницима и ђаконима. Теже ће бити вероучитељима који не долазе никад у цркву, него сматрају себе професионалцима, јер су завршили факултет и имају „знање“, па им не треба Литургија, као што је у протестантским заједницама. Теже ће бити и некима од вас који мисле да су велики подвижници и да је подвижнички живот мерило, да можете досегнути до Бога на тај начин и имати право знање о Богу, док вам Литургија дође као неки прилепак или као додатак који није толико важан, или је то додатак за неки обичан свет који не може да се уздигне толико високо као ви, јер сте ви добили тајно знање захваљујући том подвижничком искуству, с обзиром да их томе уче неке парацрквене заједнице. Ја вас уверавам да је наше Предање дубоко литургијско. Зато и наша теологија треба да буде светоотачка, јер и сви светитељи су били вероучитељи. Неки су били у школама, неки су предавали у манастирима, други на Литургији, али сви су били на неки начин учитељи. Ја вас уверавам да су они имали ту слику и визију живота коју нам даје Литургија. Литургија повезује генерације. Чак и тада, када имамо различите приступе теологији имамо један дух, литургијски дух. А различитости ће увек бити јер је Литургија неисцрпна. То је Тајна која се не може изрећи. Увек остаје нешто што је још дубље, нешто што је још шире. Ја вам то тврдим јер се тиме бавим већ 40 година и када год мислим да сам нешто обухватио и схватио од Литургије, увек се појављује једна нова димензија која је заиста нова. Зато су Свети оци имали право када су говорили да је Литургија заиста Тајна, неизрецива Тајна која пројављује Бога међу нама.

Ово су основне ствари које сам хтео вашој љубави и пажњи да предочим, да не заборавите да деци објављујете једно литургијско виђење света. Тако ћете моћи да објасните зашто човек не може да постоји без заједнице са Богом, са другим човеком и са природом и да је све то искуство и догађај односа који имамо међу собом, а да смо као индивидуе незамисливи без тог сплета односа Бога, природе, другог човека и свега онога што се збива међу нама, а што Литургија пројављује. На основу тога ћете моћи да говорите и о нечему што није добро. Учитељ није само у афирмативном смислу, тј. онај који саопштава нешто што је добро, што треба, већ саопштава нешто и што није добро и како не треба да се живи. То такође треба да мерите Литургијом. И добро пазите да Литургија ништа не искључује! Ништа није непотребно што се тиче природе, човека и односа са Богом. Само је оно непотребно што разбија заједницу. Само то је неприхватљиво за Литургију и литургијски поглед. Ми се обично ухватимо за неке моралне параметре, који су западни уплив код нас. Тада смо најжешћи и судимо и осуђујемо. Али, ако литургијски погледамо ту мало места има за такав приступ јер Литургија сама исповеда да смо сви грешни и да нико није достојан да служи Литургију Цару Славе. Али због Божијег великог човекољубља према нама, због Његове велике љубави према нама, Бог је постао човек, постао је архијереј, постао је служитељ наш. Дакле, Литургија има везе са онтологијом, а не са моралом којим данас често судимо и разбијамо ту живост Литургије, него осуђујемо људе зато што су по нашем мишљењу грешни јер су рекли ово, учинили оно...

Зато је Литургија ту да прихвати свет такав какав јесте, грешан, пао. Литургија прихвата грешни свет, у најгрубљем смислу те речи. Неки мисле да „грешност“ подразумева да човек греши, насупрот праведности. Ја вас уверавам да Литургија све прихвата, али не да би остали такви какви јесу, већ тим сједињењем са другима и са Богом их преображава у светост. Тако и светост није ствар моралног усавршавања јединке, већ ствар личног заједништва, које остварујемо са Господом, другим људима и природом. Зато на Литургији и кажемо да су Светиње намењене светима, али да је опет један Свет, Господ Христос.

То су ствари које сам хтео да вам напоменем јер су то важни елементи постојања наше Цркве, елементи катихизиције. Имајте све ово у виду и преносите знање деци о томе да мимо литургијске заједнице, мимо заједнице са Богом и са другим човеком, нема верника. Да сте ми живи, здрави и благословени!

Председавање сабором, након предавања, преузели су: епархијски координатор верске наставе, протођакон Златко Матић, ђакон Томислав Пауновић и Горан Илић. Златко Матић је, најпре, изразио захвалност свим дотадашњим локалним координаторима на труду око реализације веронауке, а посебно координатору смедеревском, ђакону Ивану Весићу, који је награђен (епископском) похвалницом, која ће му бити свечано уручена са пригодним поклонима (књигама) на епархијском такмичењу, у мају 2012. године. Након тога, он је обавестио све присутне о статистичким подацима, на почетку ове школске године, који се тичу избора веронауке, броја ђака, броја вероучитеља, итд.

Теме о којима се дискутовало, биле су:

1. Стручна спрема ангажованих вероучитеља;
2. Проблеми са боловањима вероучитељица (трудничко, породиљско) — велики законски проблеми, обзиром да 31.08. престаје радни однос свим вероучитељима;
3. Проблеми са групама ученика и фондом часова (спајање, 15 минимум) — констатовано је, такође, да постоји законска основа за спајање група, да је текућа школска година најрестриктивнија до сада, али да очекујемо исти третман као и сви други  предавачи у школама.
4. Такмичења — Епархија ће и ове године одржати школска, општинска, окружна и епархијско такмичење из познавања Катихизиса. Одлучено је да се епархијско такмичење одржи у ОШ „Ђ. Јакшић“ у Параћину, чији су руководиоци први упутили молбу Одбору да буду домаћини. Од срца захваљујемо директорки поменуте школе, г-ђе Светлане Гајић и свим њеним сарадницима као, и вероучитељу Стевану Стефановићу. Организација такмичења на свим нивоима до епархијског, поверава се окружним координаторима.
5. Семинари — Очекује се измена Правилника о стручном усавршавању просветних радника, пооштравају се одредбе о броју и структури сати. Извршен је избор семинара, које ће похађати вероучитељи током ове школске године. Обавештени су вероучитељи о организацији интерних семинара (бесплатних) за предаваче, који нису дипломирани теолози, а на које Одбор рачуна у даљем раду. Приметили смо да се јавља велики број теоријских проблема (реализације одређених наставних јединица, чак и наставних тема), али и практичних питања, као што је довођење деце на Литургију, причешћивање деце итд. То ће, управо, бити и теме таквих семинара, који ће се организовати недељом, после Литургије или у поподневним часовима, широм Епархије.
6. Реорганизација ОПК на терену Епархије — Организација ОПК, до скора је, према затеченом стању, пратила црквену поделу територије Епархије. То је стварало проблема у комуникацији са општинским и окружним школским инспекторима и управама. Сада своју поделу прилагођавамо државној. Схема Одбора представљена је вероучитељима и одређени су нови општински, градски, међуопштински и окружни координатори. Вероучитељи су у ужи састав Одбора „делегирали“ још четири члана.

1. Представљање нових уџбеника веронауке за седми и осми разред
2. Разно — питања вероучитеља (додела сертификата са одржаних стручних семинара, подела зидних епархијских календара, послужење)

Семинар је протекао у врло пријатној атмосфери, међу људима који су свесни своје одговорне службе у времену које Цркви поставља нове изазове. У виду закључних мисли подсетили смо се само једне чињенице: Цркви, тј. вероучитељима и катихетама, само на територији Браничевске епархије, Господ поверио око 26000 младих личности, наших будућих саслужитеља и сапричасника. У процесу њиховог оцрковљења кључну улогу имају њихови предавачи верске наставе.

протођакон Златко Матић
ђакон Томислав Пауновић
Горан Илић

Извор: veronauka.sabornost.org