Годишњица Новосадске рације

Преживели новосадске рације, потомци страдалих, грађани и Градска управа Новог Сада, као и представници јеврејске и ромске заједнице обележиће, 22. јануара 2008. године у 13.00 часова, комеморативним окупљањем крај Споменика жртвама рације у Новом Саду годишњицу једног од највећих масовних злочина почињеног над цивилима у Србији током Другог светског рата.

У новосадској рацији, спроведеној од стране мађарских окупационих трупа у периоду од 21. до 23. јануара 1942. године, страдало је више од 1.300 Јевреја, Срба и Рома.

Новосадска рација почела је 21. јануара 1942. године око шест часова ујутро. По целом граду били су излепљени плакати који су објављивали почетак рације: "Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд." Потписао га је хонведски командант места Јожеф Граши. По тексту плаката нико није могао ни помислити да окупатор намерава да под "рацијом" изврши масовна зверства над Јеврејима, Србима и Ромима.

21. јануара рано ујутро хонведске јединице су се размилеле по целом граду, блокирале све улице и почеле вршити "претрес".У Румењачкој улици резултат претреса станова и легитимисања био је тај да је већина становништва камионима одведена на "Штранд". Неке су убијали већ на улици. Тако су, на пример, жандарми приморали Саву Фелбапова и Стевана Ракића да легну у снег са опруженим рукама, па су их из пушака побили. Породицу Коларов затрли су готово потпуно, убивши девет чланова; остала је само мала Александра. Један од официра присилио је тринаестогодишњу Александру да вуче лешеве својих убијених родитеља на улицу како би се могли утоварити на камионе.

23 јануара упало је пет жандарма у кућу Јелене Јовандић и запитали њене синове, недораслу децу, које су вере. Кад је једно дете одговорило да су православне вере, они су све петоро деце истерали у двориште, а мајку су затворили у кућу и поставили војника да је чува. Несрећна мајка чула је дечје запомагање: "Мама, не дајте нас!" Затим су одјекнули пушчани плотуни, па је наступила тишина. Полулуда од бола мајка је истрчала у двориште и скаменила се: видела је пет лешева својих синова, наслоњених на суседову тарабу. Не обазирући се на њен бол, крвници су јој ставили нож под грло и затражили новац. А кад су добили сав новац, отишли су у друге куће.

Осим ових страдали су и многи други. Сви су одвођени камионима на Штранд и друга места и тамо стрељани. Појединачна убиства вршена су на самој дунавској обали код Петроварадинског кеја и у близини Железничког моста. Њихове лешеве одмах су бацали у Дунав посебне војне екипе одређене баш за тај посао.

На углу Милетићеве и Горњошколске улице вршено је масовна убиства Јевреја, Срба и Рома из Милетићеве и из околних улица. Ту су жандарми и војници доводили групе људи, којима је наређивано да клекну у снег. После тога им је у леђа опаљен плотун, а жртве су падале лицем у снег. Новодоведени су морали стати испред побијених жртава па су и они обарани плотунима. А за промену, некима је наређено да легну на земљу, па су тако убијани. На то стратиште довођени су не само одрасли мушкарци него и жене и деца, па и одојчад. Пре него што би се лешеви одвукли, војници су скидали бунде, ципеле и остале ствари од вредности.

23. јануара спроведена је већа гомила људи, жена и деце од санаторијума др. Јаковљевића до краја трамвајске пруге, према санаторијуму др. Узелца и ту су пушчаним и митраљеским плотунима пострељани. После тога војници су лешеве вукли за ноге до саме дунавске обале и ту их бацали под лед. Све ово гледали су морнари са брода "Корона" који је пловио између једне и друге обале. Морнари су причали да је маса лешева ометала пловидбу.

Велика група људи доведена је 23. јануара из околних улица у двориште касарне XВИ батаљона пограничних ловаца, где су их војници све побили. Док су лешеви лежали на земљи, један од официра издерао се на војнике: "Склоните ове цркотине да их не гледам". Кад су лешеви однесени, на дворишту је остало много крви и делова човечијег тела. Војници су се сами хвалили да су са мртвих људи секли прсте и скидали прстење.

Велике групе Јевреја, Срба и Рома из свих делова града довожени су камионима или су под стражом, пешке, спроведени до пред сам улаз у Штранд, новосадску плажу. Ту су били постројавани у редове и чекали су да буду уведени појединачно или у групама на плажу, одакле су се непрестано чули пуцњеви пушака и запомагање жртава. Масовна убиства на самој обали Дунава, поред Штранда, почела су 22. јануара у четири сата ујутру и трајала су до четири сата поподне. Жртве су падале у воду, а оне које су пале на обалу, војници су гурали под лед. Један посматрач са друге обале установио је да је убијено 15 особа на минут. У четири сата после подне дошао је официр и наредио да се преостали "заробљеници" одведу у Спомен-дом. На путу до дома стрељани су неки старци и изнемогли, према наређењу које су официри издали: "ко се успут буде окренуо или застао, биће убијен".

На православно Успенско гробље Мађари су доводили становнике околних улица, већином Јевреје, и убијали их или на улазу у гробље или на самом гробљу. После масовног стрељања невиних жртава, мртвачница је била сва попрскана крвљу, а зидови изрешетани мецима. Да би уклонили главне сведоке тог ужасног злочина, убили су и гробара, његову жену и двоје деце, једно од 9 а друго од 13 година.На игралишту "НАК" жртве су довођене из свих делова града и ту убијане дана 22. и 23. јануара. У току та два дана цео тај простор био је блокиран, а из тог правца непрестано су се чули плотуни.24. јануара дошли су на игралиште радници градског поглаварства да уклоне трагове крвавог злочина. Крв је очишћена, место дезинфиковато, а лешеви однесени на Успенско гробље.Како је досада утврђено, у "рацији" су учествовали: војска и жандармерија, мађарска државна краљевска полиција у Новом Саду, као и поједини Мађари који су живели у Новом Саду.

У извршењу страховитог погрома највише су се ангажовале војска и жандармерија, које су се распоредиле у граду већ у рано јутро 21. јануара 1942. Покољима су руководили штабови појединих скупина, смештени у поједине мађарске куће. Судбина Јевреја, Срба и Рома зависила је тако не само од мађарске војске и жандармерије, него и од самог мађарског домаћина куће, у којој је био штаб дотичне формације. Реч Мађара-домаћина те куће била је пресудна по Јевреје, Србе и Роме похватане у том реону.За спровођење "рације" окупатор је изабрао је оне најкрволочније.

За илустрацију навешћемо само неколико случајева који показују злочиначку свирепост извршилаца. Тако је ђак жандармериске школе у Сексарду КЕЊЕРЕШ ЈАНОШ рекао: "Убио сам 20 људи из Шосбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је причињавало задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камион". Кад су на очиглед матере војници убили њено петоро мушке деце (од 15 до 28 година), мајка је у страховитом болу плакала. Један од убица, гурајући је кундаком, издерао се на њу: "Не смеш плакати". 23. јануара 1942. године, у стан Јована Татовића ушли су жандарм, жандармеријски поручник и војник. Жандарм је ухватио домаћина, а официр је прислонио на ухо жртве цев револвера и опалио. Смртно погођен, човек је пао.

За безброј оваквих злочина извршиоци одликовани су доцније "Крстом народне одбране" и "Споменицом јужних крајева".

Многи од извршилаца злочина током новосадске рације, међу којима се налази и Шандор Кепиро, нису одговарали за злодела које су починили.

Јеврејска општина Нови Сад у периоду од 20. до 22. јануара организује Међународни семинар о образовању о Холокаусту.

Извор: Министарство рада и социјалне политике