Говор нунција Орланда Антонинија на отварању Константинове године

На овом отварању свечане прославе 1700-годишњице Миланског едикта у Нишу, којим је цар Константин I године 313. доделио потпуну слободу вероисповести хришћанима, као представник Његове Светости папе Бенедикта XVI и римске Апостолске столице у Републици Србији имам част и задовљство да Вам се обратим управо на језику римскога императора тога доба, латинском, и да са Вама поделим тек нека лична размишљања о историјском значају поменутог Едикта.

Дозволите ми, пре свега, да упутим своју искрену захвалност Председнику Републике господину Томиславу Николићу, који је учинио да, заједно са Црквом, Држава Србија буде покровитељ овог догађаја од свеопштег значаја. Та племенита одлука Председника заснована је, пре свега, на чињеници да у овом граду, Naissus-у, Нишу, данашња Србија, има благодат да буде родно место величанственог аутора Едикта, цара Константина Великог, али је она, такође, заснована и на чињеници што слобода вероисповести, као предмет самог Едикта, обухвата и политичку и социјалну и културну димензију од пресудног значаја. „Могло би се рећи“ - написао је наш Папа Бенедикт XVI у својој поруци за Светски дан мира 2011. године –„да, међу основним правима и слободама укорењеним у достојанству личности, верска слобода заузима посебно место. (...) (Она) није искључиво наслеђе верника, већ читаве породице народа у свету. Она је неизоставни део правне државе. (...) Она је 'лакмус папир' којим се проверава поштовање свих осталих људских права“ (бр. 5).

Иако је издат већ скоро пре две хиљаде година, Милански едикт - о којему можемо рећи да од памтивека представља прву формулацију верске слободе - задивљујуће је актуелан.

„Кад смо се ја, Константин Август, и ја, Ликиније Август, срећно сусрели у Милану (...), учинило нам се да је праведно да хришћанима и свима осталима дамо слободу да следе религију коју ко хоће (...)“ - ово је први од најмање четири дела текста Едикта који правно проглашава верску слободу хришћанству и свима другим религијама Римског царства тога времена.

На првом месту можемо извести закључак да иако Едикт дозвољава верску слободу првенствено и посебно хришћанима, то је због тога што се у том историјском моменту то пре свега тицало њих, док сам текст успоставља и један принцип који начелно важи за све религије.

Друго, можемо закључити да Едикт превазилази обично право на слободу вероисповедања. Наиме, он подразумева да „не само свака особа мора имати могућност да, као појединац или заједница, слободно остварује право на исповедање и изражавање сопствене религије или сопствене вере, било јавно било приватно, у учењу, у праксама, у публикацијама, у богослужењу и служењу обреда“, већ и да та слобода „не би смело да наилази на препреке ако би, евентуално, неко хтео да пређе у другу веру или да не исповеда ни једну веру“ (Бенедикт XVI 2011, исто). Пре две хиљаде година, у ствари, цар Константин је прогласио не само слободу вероисповедања, већ, истовремено, - а то треба нагласити, - и слободу савести: реч је, дакле, о великом напретку политичке, етичке и законодавне цивилизације.

На крају, не можемо а да не истакнемо да се овај Едикт првенствено схвата као хришћански догађај, а разлог томе је што је он био резултат жртве и крви мученика у свим покрајинама како Западног, тако и Источног Римског царства, чији број је немогуће установити будући да је, осим краткотрајних затишја, време прогона трајало три века. Због своје вере у Христа Бога, они су одбацили обожавање цара, дакле, апсолутизацију политичке моћи, приморавајући је да на крају попусти и постижући да држава стекне свест о постојању права људске личности која претходе држави, а која она не даје већ само признаје и гарантује. Треба напоменути да овај историјски цивилизацијски резултат хришћани нису остварили само за себе, него и за све друге религије и све грађане Царства.

Даме и господо, са својим специфичним програмима, римска Апостолска столица и католици Србије драге воље се придружују Влади Републике и Православној Цркви у овим свечаним прославама, и исто тако радо, преко београдског Надбискупа монс. Станислава Хочевара, делегата у ову сврху католичких бискупа Србије, учествује у Организационом одбору именованом од Владе и копредседавајућих, Председника Републике и Његове Светости Патријарха Иринеја. Свесни смо да живимо у земљи која је једна од најважнијих, како у историјском и стратешком, тако и у симболичком смислу. У земљи која је Риму подарила 16, одн. 17 царева, а која се, са свим предностима и манама њене позиције, налазила тачно у центру Империје - управо овде, надомак Ниша, један римски град чији драгоцени остаци, грађевине и декорације поново долазе на светло дана, назван је управо Медијана. У земљи у којој се више него било где другде јасно виде заједно развијена два плућна крила којима дише, тј. два крила на којима лети целокупно хришћанство Европе: византијско и латинско предање.

Нека, зато, сваки благослов Божји сиђе на ову Земљу, на њене управитеље, архипастире и пастире њене Цркве и на све њене племените становнике!

Хвала Вам.