Говор папе Фрање на међурелигијском сусрету у Сарајеву

Током екуменског и међурелигијског сусрета у Фрањевачком међународном студентском центру у Сарајеву, 6. јуна 2015. године, на којем су учествовали: надбискуп метрополит врхбосански кардинал Винко Пуљић, ресу-л-улема Хусеин еф. Кавазовић, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије и председник Јеврејске заједнице у БиХ Јакоб Финци, папа Фрања обратио се следећим речима:

Господине Кардинале, поштовани представници вјерских заједница, драги пријатељи, драго ми је што могу учествовати у овоме сусрету, који уједињује представнике верских заједница присутних у Босни и Херцеговини. Срдачно поздрављам свакога од вас, као и ваше заједнице, захваљујући посебно на лепим поздравима и мислима које сте изрекли.

Данашњи је сусрет знак заједничке жеље за братским заједништвом и миром. Он пројављује сведочанство пријатељства које градите већ годинама и живите га у свакодневном саживоту и сарадњи. Ваше присуство овде већ је једна “порука” дијалога који сви тражимо и који се трудимо изграђивати.

Хтео бих се посебно присетити 1997. године када је, као плод ове жеље за сусретом и помирењем, основано локално Вијеће за међурелигијски дијалог, које окупља муслимане, Јевреје и хришћане. Радујем се због улоге коју Вијеће врши у неговању различитих видова дијалога, пре свега координацијом заједничких иницијатива и сусрета с државним властима. Ваш је рад на овим просторима веома драгоцен, а нарочито у Сарајеву, раскршћу народа и култура, где је различитост, с једне стране, велико богатство које је омогућило друштвени, културни и духовни развој ове земље, а с друге је стране била мотив жалосних подела и крвавих ратова.

Оснивање Вијећа за Међурелигијски дијалог није био тек пуки случај баш као и друге хвале вриједне иницијативе на екуменском и међурелигијском пољу. Све су се оне покренуле по завршетку рата, као одговор на нужност помирења и као потреба за обнављањем ратом разоренога друштва. Међурелигијски је дијалог, заправо, овде као и у свакоме делу свијета, неопходан услов за мир, те је као такав обавеза свих верника.

Међурелигијски дијалог је, осим разматрања о великим темама вере, пре свега разговор о «људскоме животу». У њему се дели животна свакодневица у свој својој конкретности, с радостима и жалостима, напорима и надама; њиме се преузимају заједничке одговорности; њиме се остварује боља будућност за све. Њиме се учи како заједно живети, упознати се и прихватити се у својим различитостима, слободно, према ономе што свако од нас јесте. У дијалогу се препознаје и развија одређено духовно заједништво које уједињује и помаже у неговању моралних вредности, правде, слободе и мира. Дијалог је, напокон, школа човечности и чинилац јединства који помаже градити друштво утемељено на толеранцији и узајамном поштовању.

Због тога се међурелигијски дијалог не може ограничити само на појединце, на представнике - одговорне верских заједница, него би га требало проширити колико је више могуће на све вернике, укључујући различита подручја грађанскога друштва. У том смислу посебну пажњу заслужују млади који су позвани градити будућност ове земље. Коначно, увек је корисно подсетити како дијалог, да би био плодан и аутентичан, претпоставља изграђени идентитет: без обликованог идентитета, дијалог је бескористан и штетан. Ово говорим мислећи на младе, али то важи за све.

Заиста ценим све оно што сте до сада учинили и подстичем вас у вашему настојању око изграђивања мира, чији сте први чувари овде у Босни и Херцеговини као верски вође, управо ви. Јемчим вам да ће Католичка Црква наставити пружати своју пуну подршку и бити потпуно на располагању.

Сви смо свесни да нам предстоји прећи још дуги пут. Но, не допустимо се обесхрабрити због тешкоћа и наставимо устрајно корачати путем праштања и помирења. Док стварамо праведно сећање на прошлост, која нас може поучити, избегавајмо самосажаљевања и узајамна оптуживања, те се препустимо да нас Бог очисти, Онај који нам дарује садашњост и будућност: Он је наша будућност, Он је крајњи извор мира.

Овај град, који је у недавној прошлости, нажалост, постао симбол рата и разарања, данас, својом разноликошћу народа, култура и вера, може изнова постати знак јединства, место у којем различитост не би представљала претњу, него богатство и прилику за заједнички раст. У свету који је, нажалост, још увек раздиран сукобима, ова земља може постати поруком: потврдити како је могуће живети један поред другога, у различитости, али у заједничком човекољубљу, градећи заједно будућност у братству и миру.

Захвалан сам свима вама на вашој присутности и на молитвама за моју службу. С моје стране јемчим вам да ћу такође молити за вас. Нека нас све Господ благослови!