Грачаничко звоно излио Карађорђев кум

Нема сумње да је ово још један доказ у прилог значају Храма Светог Архангела Михаила - Ваљевске Грачанице, при сагледавању историјског и културног развоја на овом простору од друге половине 15. века до данас.

У време Првог српског устанка у овим крајевима радило је неколико звоноливаца. Међу њима, највише присутни и помињани у устаничкој Србији били су Јоанес Фогараси и Карађорђев кум Јоанес Бота, али ништа мање значајни били су Аврам Поповић, Италијан Томазо Тома Ричини и два руска ливца Григорије Пољаков и Козма Калињин. Без потпоре и поузданих историјских докумената, сматра се да је Јоанес Фогараси био онај звоноливац који је излио први топ за Карађорђеве устанике у Карловцима 1808.

Други поменути звоноливац Јоанес Бота је такође боравио 1808. године у Карловцима те се његово име можда више доводи у везу са првим Карађорђевим тополивцем. Ботин долазак у Карађорђеву Србију вероватно је везан за молбу устаника, упућену 1806. године руској Влади, у којој се тражи помоћ у оружју, као и за каснију молбу српских депутата Петра Новаковића Чардаклије, Аврама Лукића и Јеремије Гагића, 24. марта 1807. године, коју су саопштили у Букурешту команданту руске Дунавске војске Ивану Ивановичу Михељсону. У овој молби поменути траже да се у Србију упуте мајстори који знају лити топове. Није познато којим путем је Јоанес Бота дошао у Србију. Можда је то било из Венеције где је имао најбоље услове за рад и поруџбине, попут оне којом је Правитељствујушчи совјет народа сербског поручио од Боте звоно за саборну цркву Св.Архангела у Београду.

Следеће звоно по коме се Јоанес Бота спомиње јесте звоно изливено 1812. године у Београду , за време Карађорђеве владавине, а било је намењено манастиру Радовашница под Цером. Храм у Радовашници посвећен је Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, а поменуто звоно данас се налази у Музеју умјетности у Загребу као заоставштина археолога проф.др Виктора Хофилера. Свој звоноливачки рад Бота је наставио и после Првог српског устанка, прешавши у Вршац 1814 године. Оженио се Катом Петровић, а сам Карађорђе Петровић је био кум на том венчању.

Наступило је време у којем је било доста посла за овог старог звоноливца. У Ботиној радионици било је у сваком тренутку и врелих и хладних звона. Звоно храма Св. Архангела Михаила, илити Ваљевске Грачанице, изливено је 1860. године у Ботиној звоноливници у Вршцу. О томе постоји и натпис који гласи: ПРИ ВЛАДАЊУ КЊАЗА СЕРБСКОГ МИХАИЛА III ОБРЕНОВИЋА ЦРКВА ГРАЧАНИЧКА ХРАМА СВЕТОГ АРХИСТРАТИГА МИХАИЛА НАБАВИ И ПЛАТИ ОВО ЗВОНО ИЗЛИВЕНО У ВРШЦУ ЧРЕЗ БРАЋУ БОТА 1860. Како се Јоанес Бота, остарели и слабог вида, први Карађорђев тополивац и кум упокојио између 1841. и 1846. године, звоноливницу у Вршцу наслеђују његова два сина Стефан (умро 1883.) и Ђорђе (умро 1898.), лијући звона за цркве широм Србије. Ово последње поменуто грачаничко својим натписом сведочи о томе, али не само то. Звоно грачаничког Храма Св Архистратига Михаила спада међу најстарија сачувана звона данас, имајући у виду да је окупацијом Краљевине Србије у Првом светском рату аустроугарска војска, поред злодела над цивилима, учинила и својеврстан духовни геноцид. Од севера Србије па до југа, скидали су звона са српских цркава и као ратни плен претапали у својим ливницама у топовске цеви и гранате, које су тако враћене српској војсци и голоруком народу.

Грачаничко је међу ретким звонима које је преживело та бурна времена. То се не може рећи за звона манастира Пустиње и манастира Боговађе и још много других на простору Ваљева и околине, која су са преко 1800 тона звоновине са српских цркава претопљена у ливници Гросмајер у Инсбруку у Аустрији 1914-1918.

Немања Радојичић академски вајар,
в.д. директора Завод за заштиту споменика културе Ваљево

Извор: Епархија ваљевска