Григорије Богослов

Григорије Богослов (око 330 - око 390), образовани аскета, презвитер и Епископ, најпре у Сасими (Кападокија), а затим у Цариграду. Име Богослов (Θεολόγος) добија због његових проповеди ο Богу Логосу, а друго име - Назијанзин (Ναζιανζηνός), како се често назива у теолошкој литератури, добио је по граду Назијанзу, где је рођен и где је његов отац (такође Григорије) био Епископ. Црква га прославља 25. јануара, а и као једног од Св. Три Јерарха - 30. јануара.

Григорије Богослов рођен је у селу Аријанзу, у близини града Назијанза (данас су на месту тога града само развалине), у југозападном делу Кападокије (област у источном делу Мале Азије), од оца Григорија (од незнабошца се обратио и утврдио у Хришћанству, достигавши чин Епископа у Назијанзу) и мајке Ноне, Хришћанке (1 Кор 7,14), која је највише заслужна што је Григорије однегован у духу побожности. Родитељи Григорија Богослова имали су још двоје деце: млађег сина Кесарија (прибројан списку светитеља) и побожну кћер Горгонију. Пошто је млади Григорије превазилазио у свему своје вршњаке и пошто никад није губио време на бесмислице, родитељи су га дали на школовање, које је он са изванредним успехом завршио. Потом је желео да овлада философијом, па је због тога отпутовао у Кесарију Кападокијску, где се упознао са Св. Василијем Великим, а пошто је његова жеља била и беседништво, отпутовао је у Кесарију Палестинску, где му је учитељ био чувени реторичар Теспезије.

После тога, школовање је наставио у Атини, заједно са Василијем Великим и Јулијем (будућим царем и отпадником од Хришћанства), где се спријатељио с Василијем. Њихово пријатељство трајало је до краја њиховог земног живота. По завршетку школовања, Василије је отпутовао у Египат, а Григорије у Назијанз, где је из очевих руку примио свето Крштење. Тада је имао нешто више од 30 година. Због указане потребе, отац Григорије рукоположио је сина Григорија у чин презвитера, а имао је намеру да га припрема и за чин Епископа. Но, Григорије је избегавао тај чин, јер је жудео за монашким молитвеним тиховањем. Због тога се Григорије, заједно с Василијем (један другом били су узор врлина), повукао у самоћу Василијевог манастира у Понту, где су ревносно упражњавали аскетски начин живота и изучавали Оригенове списе. Али, Василија су поставили на упражњени архиепископски престо у Кесарији (370), одакле је он писао Григорију и молио га да прими епископски престо у Сасиму (36km од Назијанза), јер нико као Григорије није био способан да у Сасиму утврди хришћанску веру. По сили неопходности, Григорије је постао Епископ града Сасима, али тијански Митрополит, Антим, који је Сасим присвојио својој Епархији, није допустио Григорију да дође у овај град, па је Григорије (као Епископ града Сасима) преузео бригу ο сиротиштима и болницама, које је оснивао Василије Велики. После смрти Василија Великог (379), Григорије је дошао у Цариград, по позиву цара Теодосија Великог, да утврди веру у том граду, јер је већи део града био наклоњен јересима. Чак је и председавао на Другом васељенском сабору (Цариград, 381), а онда је због сумње Отаца са Сабора у каноничност његовог епископског престола, напустио Сабор и отишао у родно место, где је живео у миру и проучавао Свето Писмо и Оце до краја живота. Упокојио се 389. године и сахрањен је у Назијанзу. После много година, његове мошти пренете су у Цариград.

Григорије Богослов ценио је проповедништво изнад свих земаљских блага. Од њега је остало 45 проповеди, које се своде на то да се Хришћанство не јавља као апстрактна догма, него као учење ο животу, тј. као сам живот у светлости и духовном јединству са Христом. Поред проповеди, од њега је остало 200 писама и 500 песама, као и други разноврсни списи.

Житије Светог Григорија Богослова - звучни запис