Хајнрих Шланге-Шенинген. ”Јероним. Историјска биографија”
(Heinrich Schlange-Schöningen: "Hieronymus". Eine historische Biografie, Darmstadt 2018)
Јероним је познавао Римско царство боље но његови савременици: живео је у првој половини свога живота највише на Западу, онда другу половину на Истоку, где је оснивач и настојатељ манастир у Витлејему, који је имао велику утицај на Цркву. Његов громадни опус је латински превод Библије, док се његова теологија ширила кроз писма, трактате и коментаре. Као аскет-монах живео је саобразно строгим правилима моралног учења, а као теолог се са полемичким духом упуштао у коштац са најтврђим учењима (оригенизмом, пелагијанством). Јероним је био образован и у области многобожачке књижевности, осећајући се као хришћанин и Римљанин. Видљва пропаст Римске империје га је дубоко потресала.
Живот Јеронима је био сасвим другачији од онога који је потоњи нараштај могао да замисли. Тек што се одлучио за уобичајену каријеру у државној администрацији, ненадано се преумио да отпочне са богоугодним животом; одлучио се за радикалну варијанту: он је отпутовао у Сирију у којој је као пустињски монах-испосник живео. Једне библиотеке и писања писама се, и мимо аскезе пустињског монаха, није могао одрећи. Учење јеврејског му се чинило врло важним, а хабитус ученог човека није скривао. Јероним је, за разлику од сиријских и египатских аскета који су се дичили дистанцираношћу према учености, пре био опречног уверења. Нашао је разлоге да напусти пустињу и да се обре у Риму. Ту је окружен аристократама Рима и њиховим женама, њих задобио као донаторе и инвеститоре. Није се дуго задржао у метрополи, те је већ 385.г. отпутовао на Исток Римског царства у Витлејем. Ту је био активан теолошки, пишући многа писма, али не могавши да се ослободи утицаја ретора Цицерона, што је његовом стилу само погодовало.
Када су Готи освојили Рим, његов свет се распао. Тако је смркнут у дубоком ефетизму радио до своје смрти 420.г.
Никада није био у чину који надилази формални свештенички положај. Остао је пре усамљеник, иако га је красио комуникативни пастирски дар изналажења приложника. На доцнијим иконографским изображењима је представљен у орнату кардинала, који он никада није могао бити, јер то звање у његово време још није постојало. Трима језицима је Јероним владао. Од римског папе Дамаса (366. до 384.г.) осећао се упућен да ревидира латински превод Библије. Из тога је настала Вулгата, употребни латински превод Библије, која почива највећим делом на његовим преводима. Стари Завет је преводио са старојеврејског, не као већина хришћана са грчког превода, Септуагинте. Због тога је био изложен критикама, између осталих, и Августина. Јероним се тада позивао на језичку компетенцију Јевреја.
Историчар у Сарбруку Хајнрих Шланге-Шенинген на аутентичним изворима, а одабраним стилом, упушта се у животни пут Јеронима. Њeгов циљ није био да сазда сасвим нови портрет, већ пре да изваја нијансирани животопис на позадини свог сувереног познавања позне антике и диференцирању које је Алфонс Фирст, о чијој смо биографији Јеронима својевремено известили, унео у изучавање живота овог учитеља Цркве. Широк ауторов хоризонт омогућује му опсежан историјски преглед Јеронимовог деловања и рецепције.
Јероним је у хришћанској иконографији изображаван са троструким атрибутима: са једним питомим лавом, са пурпурним шеширом кардинала и са пултом за писање, да би се његов значај за древну Цркву илустровао. Ово, вели нам аутор, има историјску позадину: дакле, на пулту за писање је његов латински превод Библије, Вулгата.
Ова биографија нам открива у светлу новијих истраживања лик овог "doctor Ecclesiae" као генијалног компилатора и оца латинске Цркве. Ову биографију радо препоручујемо, јер још једном баца јарку светлост на огромну преводилачку и егзегетску заслугу овог учитеља још расколом неразједињене Цркве Христове.
Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)
