Хартмут Лепин: Јустинијан. Хришћански експеримент
Јустинијаново (482–565) место у историји човечанства је одувек било истакнуто. Данте га је сместио у рај своје „Божанствене комедије“, Рафаел га је портретисао на својим ватиканским „Станцама“, Леополд Ранке је о њему писао са највећим поштовањем, док га је енглески историчар Едвард Гибон видео као хришћанског фанатика, а Јакоб Буркхард оштро жигосао његову ауторитативну природу и тиранску власт. Он је један од најзначајнијих царева позне антике, односно на прелазу антике у средњи век и прелаза римске традиције у Византијско царство, на споју Истока и Запада.
Јустинијанова владавина је у последње две деценије била у средишту снажног историјског истраживања. Овде бисмо изричито споменули књигу Мише Мајера - Mischa Meier: „Das andere Zeitalter Justinians. Kontingenzerfahrung und Kontingenzbewältigung im 6. Jahrhundert n. Chr“., Göttingen 2003. – која је отворила пут ка сасвим новом прилазу Јустинијановом животу и делу.
Лепинова књига (Hartmut Leppin: Justinian. „Das christliche Experiment“, Klett-Cotta, Stuttgart 2011) замишљена је као синтеза модерног историографског изучавања. Аутор ове биографске студије је професор историје старог света на Гетеовом универзитету у Франкфурту на Мајни; не обраћа се специјалистима, него широкој публици. Професор с правом настоји на архаичном прилазу материји, и тиме избегава замку модерног анахронистичког прилаза, схвативши да је мотивација људи у 6. веку била превасходно онострана, есхатолошка. Он истиче да је страх од Божје казне био узрочно мотивационо начело опхођења људи. У Јустинијановом делању Лепин види пре начело религиозне савести и одговорности на делу но произвољно владалачко понашање. Аутор је склон да још радикалније види тај феномен. У Јустинијановој „личној религиозности“ садржано је начело које је објективирано као политички чинилац.
Јустинијанова теократска владавина је представљена хронолошки. Нарочито је занимљив опис монофизитске јереси и сукоба на Халкидонском сабору 451. г. Време Јустијанове владавине Лепин излаже у пет поглавља, настојећи да те фазе систематски осветли из спољнополитичке и унутарполитичке перспективе. Још у раном делу Јустијановом Лепин види срж његовог деловања које се испољава у бескомпромисној вољи за ортодоксијом, правом вером. Аутор реконструише живот и дело одређено стално присутном жељом за јединством вере. Иако је Јустинијан од почетка заступао гледишта Халкидонског сабора, сва је његова политика била окренута ка спремности за дијалог са мијафизитима/монофизитима. На то упућује и дифузни појам јереси на почетку Јустинијанове владавине, као и извештаји о разговорима на које су се подједнако позивали и монофизити и халкидонски богослови. Доцније је дошло до заоштрења како политичке власти, тако и догматских позиција, посебно после Васељенског сабора из 536. г. Закључци Сабора су били коначни сигнал за потискивање хетеродоксије, односно монофизитске јереси. Лепин вели да је у Јустинијановој теократској владавини видљива амбивалентност: већ је 540-тих година очигледан покушај поновног приближења монофизитима. У тој светлости аутор књиге види одлуке петог Васељенског сабора у Константинопољу 553. г., односно афинитет ка неподмитљивости, афтартодокетизму (aphthartodocetism) монофизитске јереси. На крају је, вели Лепин, Јустинијанов пројект остао безуспешан, јер је још више продубио јаз и расцеп међу хришћанима. Аутор осветљава и Јустинијанов однос према катастрофама – куги, земљотресима, поплавама и другим природним несрећама. У сагласности са другим познаваоцима Јустинијанове епохе, Лепин сматра да су године 540-542. одлучујуће утицале на Јустинијанову политику, и додаје да је цар реаговао на те катастрофе најпре на религиозан начин, односно да је посредством религиозних парадигми појмио свет.
Посебан аспект представља Јустинијаново законодавство - Codex Iustinianus, нека врста компилације римског права, Corpus Iuris Civilis. Кроз њега провејавају одређене теме које омогућују разумевање унутрашњих политичких циљева. Хришћанске норме и пракса налазе у њима свој аутентични одраз. Брижност за сиротињу, тежња ка правоверној црквеној организацији, борба против корупције и злоупотребе власти код високог чиновништва постају све изразитије мере његове владавине. У Атини је 529. г. затворио Платонску Академију, а 542. г. је укинута функција римског конзула. Све шира сакрализација световне власти је одлика Јустинијановог царства, а аура светости је саставни део његовог престола. Величанствена црква Агиа-Софија, коју је дао саградити, представља величанствени симбол царске раскоши и моћи. Јустинијанову владавину карактерише како тенденција ка поузданости и транспарентности, са једне стране, тако и очување царских привилегија и интереса, са друге.
Лепин описује Јустинијанове победе у Италији, Шпанији или Северној Африци, али и њихове катастрофалне последице у целокупном Источно-римском царству, као и у освојеним провинцијама. Нове снаге на периферији Царства су након Јустинијанове смрти то искористиле: Франци, Лангобарди и Арапи. Занимљив је ауторов покушај објашњења онога што се зове recuperatio imperii. За Мајера је Јустинијан пасиван, док је за Лепина он активан кормилар империје.
Јустинијанов „експеримент“, као што наслов ове студије то сугерише, састоји се у покушају да се Царство и друштво у њему заснују на хришћанским премисама, одн. да се античке форме испуне хришћанском садржином. Лепинова студија је успела синтеза, као и успели опис динамике збивања религиозних, политичких и социјалних трансформационих процеса у 6. веку. Она истовремено представља подстрек за даље бављење Јустинијаном и његовим епохалним местом не само у историји хришћанства, него и у историји целокупног човечанства.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
