Херцег Нови: Са божанским не може трговати
И 23. фебруара 2020. године са свих страна херцегновске општине непрегледна река људи сабрала се у савинској, пред свето одредиште крсног хода. Учеснике је у манастирској порти поздравио парох луштички Никола Урдешић. Посебан поздрав упутио је предсједницима Херцег Новог и Требиња, Стевану Катићу и Мирку Ћурчићу. Са верним народом била је и Данијела Ђуровић, потпредседница Општине Херцег Нови.
-Kажу да овај град има душу а та душа се све више отвара. Видјех да је са вама патријарх Павле а даће Бог доћи ће и патријарх Иринеј, поручио је отац Макарије, игуман манастира Савина као коментар на икону са ликом патријарха Павла која је прва симболично унета у манастир. Потом је прочитао проглас које је написало свештенство у једној парохији близу Београда, подсећајући да су и они данас били у крсном ходу за одбрану светиња, што потврђује „колико је народа са нама и како идемо као једна душа и срце“.
-Не идемо само за спас светиња у Црној Гори већ за спас светиња на Kосову и Метохији, Даламацији, Републици Српској, Босни и Херцеговни, за све наше светиње. Ставимо се у позицију да је неко дошао да узме нашу цркву. Ако сад не изађемо може једнога дана и нама закуцати на врата, наведено је у прогласу који је прочитао игуман Макарије.
-Ми не идемо да заштитимо светињу, само зидове, него светињу живота. Ми се у том крсном ходу молимо за рађање дјеце, и то је светиња, за склапање црквених бракове, и то је светиња, за заштиту наших домова, и то је светиња, за учвршћивање пријатељстава и кумстава и за проналажење нових, и то је светиња. Сутра ће Kосово закуцати на наша врата, сутра је Јеванђеље о Страшном суду, гдје ће бити постављено питање о нашем милосрђу. Ако ми сада не будемо показали љубав према нашој једновјерној браћи у Црној Гори и на Kосову као да су нам ту, тешко да ћемо имати љубави за онога који страда у нашем селу, општини или граду. А по томе ћемо бити измјерени на вјечитим вагама правде Божије. Не дамо дјецу, не дамо бракове, не дамо кумове, не дамо пријатеље, вјеру, љубав и наду. Не дамо светиње, била је порука једногласно поновљена и бурно подржана.
-Када хоћете да питате дијете да видите да ли је разумно или човјека ако претпоставите да је неразуман која ријека протиче испод Савског моста, па ако вам каже да је Дрина, онда знате да човјек мало скренуо, а да се дијете није још довољно развило, а 2020. године неко гласа да једна светиња није више Савина но његова! Је ли то разумно? Не можемо се ми договорити чија је ово светиња, име јој само каже да је Савина. Чија је црква којој припадамо – Савина. Чија је вјековима – Савина.То Савина – то није једно име, то је исповједање, наш пут којим смо ишли и којим ће ова дјеца послије нас ићи. Зато, када год дођемо овдје, ми већ исповједамо нашу вјеру. Не можемо се договорити чија је Савина јер то није никакав биро ни било који спортски центар да се око тога човјек може нагађати и договарати. Трговине са Богом нема, категоричан је протојереј-ставрофор ДаркоЂого, професор Богословског факултета у Фочи и подсетио да ће ускоро Часни пост, а како се искушења увек умножавају, биће нам потрбна и додатна молитва, будност и мудрост.
-Ако се сјетимо данашњег Јеванђеља, сјетићемо се да је Бог рекао да у животу постоји само један критеријум, а то је критеријум доброчињења, љубави. Тај критеријум не познаје трговину. У Цркви Божијој, ми не дамо нешто попут паганских и врачарских људи. Они нешто мало дају Богу па сматрају да су Богу учинили услугу, па очекују да им Бог нешто врати. Нећемо да тргујемо са божанским јер се са божанским не може трговати.То је тај Светосавски пут. Свети Сава је прошао и доносио светиње. Знао је да један народ, који се три вијека прије тога крсти да је српски народ, да је њему потребно и да га благослови Тројеручица, и Света Гора, Света земља. На крају тај човјек који је постао син истински Богочовјека, знао је да када оде Богу пред истину, оставиће једну цркву и спомен који ће остати за вијекове вијекова да свијетли у тами. Сјећате се грчког философа који је дању са свијећом тражио човјека. Сви ми овдје када одемо у литију, тражимо човјека у другом и хвала Богу налазимо га. Погледајте колико се људи и браће међусобно пронашло. Та свијећа расвјетљава пут, зато јер смо се упутили ка Царству небескоме. У суштини сваке светиње јесте да доноси оно вјечито нама, доноси оно што дијете упије уз мајчино млијеко, уз мајчин матерњи језик. Оно све чиме су нас мајке задојиле, све што смо дужни да предамо другима, све је то светиња. Не кажемо узалуд, прије причести, светиње светима. Ови наши ходови, кроз читаву Светосавску земљу јесу освећење и свако ко види било шта друго у њима тај у мраку ходи, а ми му кажемо – Брате, узми свијећу, придружи се, можда ће и теби та свијећа разагнати мрак и можда видиш оно свијетло које свијетли кроз вијекове. Оно ће наставити да свијетли кроз вијекове и када нас не буде, кад наша дјеца буду рекла – наши су оци они који су на литијама разгонили мрак, који су свијећама расвјетљавали Црној Гори и свим земљама српским, била је порука оца Ђога уз савјет да наставимо са нашим крсним ходовима јер не може ниједан физички умор да спријечи човјека чија душа пјева, а душа зна да ово још мало помрчине јесте последњи мрак који гледамо.
У програму који је услиједио учествовале су Теодора Ковач из Републике Српске која је говорила своју пјесму „Писмо браћи“, Мићо Лаловић, глумац Херцегновског позоришта казивао је стихове Матије Бећковића посвећене Тројеручици који су настали у Хиландару, а атмосферу пуну достојанства, сигурности, вере и љубави улепшали су појци из Бијеле.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
