Хероји вере-хероји историје, отворена изложба икона у Галерији ПРОГРЕС

Синоћ је у Галерији ПРОГРЕС отворена изложба икона, фресака, мозаика, розета и краснописа у организацији Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Назив изложбе је ХЕРОЈИ ВЕРЕ - ХЕРОЈИ ИСТОРИЈЕ. Живописи су настајали у класи мр Тодора Митровића, Горана Јанићијевића и Рајка Блажића, док се за краснопис побринуо мр Драган Боснић. Изложбу је отворио декан Академије протојереј-ставрофор др Радомир Поповић.

У својој беседи, декан је све присутне провео кроз историју ране хришћанске Цркве на територији Галије и Мезије, односно данашњих земаља Француске и Србије. Декан је истакао важност заштитника градова Свете Геновеве (Париз) и Светих Ермила и Стратоника (Београд), важност хришћанских писаца Светог Иринеја из Лиона и Светог Никите из Ремезијане (Беле Паланке), затим Светих Прохора Пчињског и Жила од Нарборна. Декан се захвалио студентима и професорима који су приредили ову оригиналну изложбу, једну новину за наше просторе.

Посебно је упућена захвалност покровитељу изложбе Министарству вера Р. Србије, и представницима г. Драгану Чуровићу, државном секретару и г. Драгану Новаковићу. На крају, декан је уступио реч Преосвећеном Владики хвостанском Г. Атанасију, викару Његове Светости, како би Владика благословио и отворио изложбу.

Преосвећени Владика је пренео благослов Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, а затим се и захвалио декану и професорима и студентима који су показали јавности чврсту везу и саборност у Цркви Христовој на свим просторима. Отварању изложбе су присуствовали Његова Преосвештенства Епископи Жички Г. Хризостом и Диколјски Г. Јован. Изложба је отворена до 30. новембра 2008. године.

Симболички набој животописа и лика светог Константина Великог могли би бити искоришћени као једноставан увод, концепт и лајт-мотив ове изложбе. Рођен је на територији данашње Србије, започео владарску каријеру на територији данашње Француске, а оно по чему се памти и прославља - веће је, дуготрајније и важније од свих држава и територија на којима се задржавао. Државе коју је сам створио - уосталом - више и нема, али су многи европски народи добро упамтили његово дело.

Личност у којој се поново историјски преклапају две просторно раздвојене територије јесте француска принцеза, а српска краљица, света Јелена Анжујска. Владала је државом, породила највеће српске владаре, али је - као и Константин - упамћена пре свега по хришћанским делима и манастиру Градцу које је оставила за собом. Упокојила се као монахиња. Држава чијем је уздизању дала толики допринос порушена је напоредо са Константиновом. Ипак, остаци темеља држава које су градили ово двоје светитеља били су довољни да се на њима касније поново поставе, мада скромније, савремене националне државе.

Трећу, и завршну, тачку овог визуелног тумачења токова хришћанске историје представља догађај који - симболички - може да обједини пропаст Константинове и Јеленине (српске) државе. Његова апокалиптична нота јасно се уобличила у миту који је, између осталог, омогућио васкрс српске државности, али је бритко одзвонила и у епизоди која је поново, на необичан начин, историјски, ујединила народе који су настањивали територије Француске и Србије.

Веровати да је на Косову однесена победа - показало се исто толико непрактично, колико је непрактично било Константиново поверење у визију која му је говорила да ће под знаком крста побеђивати. И од његових победа, и од српских победа, остала је „само" вера. Када су, на исходу јуна 1389. године, зазвонила звона на Богородичиној цркви у Паризу, Французи - очито - нису тачно знали ко је победио на Косову. А можда нису ни желели да знају, већ су звонили по својој вери, по својој нади. Оно у шта су они поверовали у том тренутку, у Србима је заживело као најтрајнији национално-црквени мит, до данас.

Колико год све наведено савременом човеку можда делује непрактично и неекономично, чињеница је да постоји читава једна запостављена историја која је, омогућујући оваква непредвидива укрштања вере, утицала на формирање неких заједничких, европских духовно-интелектуалних категорија. И то управо у временима у којима су доминантни историјско-политички токови више радили на удаљавању, него на зближавању, географски већ раздвојених целина. Та запостављена, свештена, историја тематизована је изложбом коју су реализовали студенти и професори Академије СПЦ. Аутори су напросто покушали да оживе личности и догађаје који могу да буду поуздани путокази у правцу историјских и црквених приближавања светова чије су границе, некада давно, тако јасно и самоуверено дефинисане.

Циљ изложбе икона, фресака, мозаика и розета јесте да се на нов начин прикаже чврста веза између Србије и Француске, која не датира само од XX века и Првог светског рата, већ од Средњег века. Дакле, на живописима који ће бити доступни јавности биће приказани светитељи који су живели или који имају било какве везе са областима које захватају савремене државе - Француска и Србија. На тај начин, јавност ће бити упозната са просветитељима и првим крштеним владарима, најзнаментијим светитељима, краљевима и са заштитницима главних градова - Париза и Београда. Изнад свега, ова изложба треба да покаже да су хришћанске вредности и духовност заједничке свим европским народима и да Хришћанство и блага реч Христова треба да повеже све народе који јесу и који ће бити у Уједињеној Европи.

Нажалост, представници Амбасаде Француске и Француског културног центра нису присуствовали отварању изложбе иако су позвани.