Хиљаду бројева “Православља”

Погледамо ли у календар, видећемо да је највише празновања посвећено земној кончини Божјих угодника. Затим следе датуми преноса моштију, изградње храма... Све сама завршена, заокружена дела. Од започетога, тамо нећемо наћи пуно. Ето, у целом календару има свега три рођендана: Господа нашег Исуса Христа, Његове Пресвете Матере, и Светог Јована Крститеља, кога Сам Господ назва "највећим рођеним од жена" (види: Лк 7,28). И - то је то.

Зато ми, православни, немамо нешто нарочито развијену навику да јубилејима посвећујемо превише пажње. Јубилеји су камени-међаши који нам служе да се оријентишемо на путу кроз време које је Господ подарио својој творевини и нама, као њеним баштованима, да, корачајући кроз њега, узрастамо и уподобљавамо се Њему.

Тако доживљавамо и овај, хиљадити број вашег и нашег "Православља", као прилику да застанемо и погледамо на обе стране: и уназад, и унапред. Одакле смо кренули, где смо сада, и куда идемо?

Када се осврнемо, видимо нешто што нас, на први поглед, истовремено импресионира и (зашто не рећи, људски је) плаши: први број "Православља" изашао је, 15. априла 1967., пре више од четрдесет година. Са нашег, човечанског становишта, много давно, у време када су се неки од нас, који данас ревнујемо око "Православља", тек били родили, а већина чак ни то. Мени лично, када сам примао уредничко послушање у "Православљу", није било нимало свеједно при погледу на списак оних који су "придржавали" ову уредничку "катедру": епископи Сава (Вуковић), Лаврентије, Иринеј (сада нишки), протојереј Милисав Протић, Чедомир Драшковић, професор Богословског факултета, затим протођакон Радомир Ракић, професор Душан Кашић, прота Мића Јанковић, секретар Синода, Слободан Милеуснић, прота Драган Терзић, епископ Атанасије (Ракита, тада протосинђел), прота проф. Љубивоје Стојановић... Признајем, и сада, после више од стотину бројева које сам послао у штампарију, и одатле у српске православне храмове и домове широм Отаџбине и расејања, она "кнедла" у грлу још увек зна да се појави, да ме подсети на неизмерну част која ми је указана, и још већу обавезу коју сам примио.

Прилика је ово да се подсетимо околности у којима је "Православље" до сада обављало своју информативну мисију. Добар део свог досадашњег века, лист је провео у некаквом полуилегалном стању, са "правом приступа" ограниченим на храмове и домове верујућих. У два наврата био је и забрањиван: једном због непотписаног текста Св. Владике Николаја, у комунистичком режиму проглашеног за једног од највећих државних непријатеља (познати текст под насловом "Чији си ти, мали народе"), а други пут због текста проте Душана Иванчевића. Упркос томе, "Православље" је, на себи својствен начин, успевало да прати све актуелне догађаје који су били повезани са Српском православном црквом и верским животом.

У таквим околностима, када о некаквој јавној дистрибуцији листа, логично, није могло бити ни речи, најбољи (тачније једини) дистрибутери "Православља", били су свештеници који су, поред свих својих парохијских обавеза, водили спискове претплатника и скупљали претплату. Само Београд је имао 7.500 хиљада претплатника, плус деца претплаћена на "Светосавско Звонце". У то време, свештеници би, обично уз светоникољску водицу, обилазили претплатнике и скупљали новац за претплату. Зато би било неправедно да, овом приликом, не поменемо те ревносне сатруднике "Православља", јер првенствено захваљујући њима, наш лист и данас допире до сваке парохије, црквене општине или мисије, па и до оне најудаљеније на Господњој Земљи, као незаобилазно (многима чак и једино) средство обавештавања о текућем животу Цркве.

Где смо сада? Шта се, и како, променило од оног далеког априла 1967, када је, благословом блаженопочившег патријарха Германа, изашао први број "Православља"? У нашем окружењу доста тога јесте, али понешто је, у суштини, остало исто. Један од очигледних доказа за то је и поменути Свети Владика Николај: подједнако је "омиљен" код наше данашње "прогресивне" мондијалистичке "елите", као што је био и код њихових идеолошких предака, комуниста. Такву њихову "наклоност", заправо, ужива читава наша Црква, а новост је у томе што се, за разлику од ранијих времена, сада не труде да Цркву уклоне од очију јавности, већ напротив, да је што више помињу у сензационалистичким и аферашки обојеним текстовима. Ето, управо ових дана актуелна је хистерична медијска галама око патријарха. Међутим, шта се десило? Био је тај, у медијима громогласно најављивани, Свети архијерејски Сабор. Био и прошао, а они остадоше празних руку, без жељених сензација. Разни самозвани "црквени аналитичари" се поново избрукаше, јер се од њихових "пророштава" не оствари - ништа! Ни једно, једино словце. Авај, уместо да из свега тога извуку поуку, да се посраме и смире, они одмах нађоше утеху: у мају је следећи Сабор, ето њима прилике за "Јово наново"! Зашто, и по чијем диктату, не знамо. Знају они, и зна Господ.

На ту нову врсту ненавидничких изазова, настојимо да одговоримо без спуштања на њихов ниво, али одлучно. Тако смо, поред техничких промена ("Православље" је 2004. године са новинске прешло на далеко квалитетнију магазинску хартију, промењен је формат и штампа се у пуном колору), направили и неке концепцијске помаке. Уведене су нове рубрике, појављују се текстови чији су аутори професионални журналисти, дакле нису из теолошких кругова, и ти написи значајно доприносе подизању и одржавању елементарних стандарда оваквог вида публицистике, истовремено чувајући "Православље" од опасности да постане сталешко теолошко гласило чији текстови би били неразумљиви просечном вернику. Напротив, ми желимо да овај лист буде разумљив не само вернику који га је са купио са намером, него и оном читаоцу који сасвим случајно дође до њега, а који је можда и незаинтересован за питања вере. Оног тренутка када, ако Бог да, то остваримо, моћи ћемо да кажемо да смо постигли жељени циљ.

То би, уједно, био одговор и на оно треће питање: куда идемо? Идемо ка есхатону, тамо где нас је Господ призвао. Па ако једног дана и буде Његова воља да овај ваш и наш лист престане да постоји, наша једина молитвена нада је да ми, који смо удостојени да направимо и понудимо вам његов хиљадити број, будемо уписани у памјатник наше Цркве као бар мало достојна карика у ланцу постојања "Православља".

Протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић