Хиротонисан Епископ мохачки г. Исихије

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј служио је у недељу, 24. јуна 2018. године, у новосадској Саборној цркви, свету архијерејску Литургију и свечани чин хиротоније архимандрита Исихија (Рогића) у чин Епископа мохачког, викара Епископа бачког.

Светејшем су саслуживали Блажењејши Митрополит Чешких земаља и Словачке г. Растислав, Епископ росошански и острогошски г. Андреј, Високопреосвештена господа митрополити: црногорско-приморски Амфилохије, загребачко-љубљански Порфирије и прашки Михаило, Преосвештена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, брегалнички Марко, славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, моравички Антоније, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, бачки Иринеј, и архимандрит Исихије, новоизабрани Епископ мохачки. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити: Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки, Методије, изабрани Епископ диоклијски, Методије, игуман Царске Лавре Хиландара, Прокопије из Православне Антиохијске Патријаршије, Тихон, игуман манастира Студенице, Сава, игуман манастира Високих Дечана, Козма, игуман манастира Букова, Иларион, игуман манастира Драганца, свештенство из Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Епархије бачке, заједно са четири ђакона.

Молитвеног учешћа узео је умировљени Епископ зворничко-тузлански Василије.

Појали су хор Саборне цркве Свети Георгије и хор Светоархангелске обитељи из Ковиља заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођаконa Јеротејa.

Мноштво народа Божјег дошло је у Саборни храм, да својим молитвама саучествује у овом, за читаву Цркву Христову, великом и значајном догађају. Поред сестре, брата и пријатеља Епископа Исихија, многобројног свештенства, монаштва и верног народа Епархије бачке, богослужењу су прусуствовали г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, Његова Екселенција надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције Свете Столице у Србији, угледне личности јавног и културног живота, и представници медија.

Предајући жезал у руке новорукоположеног Епископа мохачког, Патријарх српски г. Иринеј пожелео је свако добро од Господа новом Епископу и да с љубављу и вером напаја поверено му стадо Христово.

Данас се понавља и обнавља света Педесетница. Дух Свети који је Апостоле некада изабрао и надахнуо благодаћу Божјом да буду учитељи свега рода људскога, добили су дар да истину коју је Господ Христос објавио речју и животом својим, објаве роду људскоме, тај исти Дух Свети који је некада апостоле учинио апостолима, сада је изабрао и посветио новога Епископа, нашег драгог брата Исихија, да буде проповедник благе вести јеванђељске. Ту истину коју су апостоли проповедали, задатак је и обавеза свих нас епископа, и новога Епископа Исихија, да објављује и да учвршћује у нашем народу, навео је поглавар Српске Православне Цркве. Патријарх је подсетио да је реч људска успешна, али да је најуспешније дело људско. Реч проповедана народу Божјем и потврђена својим личним животом јесте најбоља потврда саме истине коју смо сви ми позвани да прихватимо и да учинимо темељем нашега живота. Народ очекује реч од Цркве. Многи данас говоре али се очекује да се чује реч Цркве Христове, јер је то реч не једног времена или нараштаја него реч Божја. Нека вам Господ, Који вас је изабрао, Дух Свети, надахне вером Својом, да Христову Цркву учвршћујете. Драги Владико, прими жезал овај, да напасаш поверено ти стадо Христово. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем, казао је у беседи Светејши.  

Уследило је обраћање новоустоличеног Епископа мохачког, Његовог Преосвештенства г. Исихија, које преносимо у целини:

„Иди из земље своје и од рода својега и из дома Оца својега у земљу коју ћу ти ја показати” (Пост. 12, 1).

Ваша Светости,
Ваше Блаженство,
Ваша Високопреосвештенства и Преосвешенства, драга у Христу браћо архијереји,
Господо великодостојници државе и друштва,
часни оци презвитери и ђакони,
најпреподобнији монаси и монахиње,
драга браћо и сестре, благословени народе Божји!

У овоме благословеном и свештеном педесетничком тренутку, док са страхом и трепетом посматрам свештенодејство, које се управо одвија пред нама, моје срце испуњено је радошћу и трепетом, јер сам „промислом, благовољењем и милошћу Божјом“ удостојен ове надумне и неизрециве духовне Тајне – Тајне епископскога достојанства.

Много пута и на много начина (Јев. 1, 1) сам, током свога живота, био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима свете Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародавцу свих добара, што је Својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овога благословеног служења и достојанства.

Та иста Божанска благодат, „која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује“, заједно са Вашим часним гласовима, браћо архијереји, и полагањем Ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пронесем пламен духовне ризнице који сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности које су својим етосом и животом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску и нашу помесну Светосавску Цркву.

Сећајући се тих дивних светих ликова, испуњен сам духовном радошћу и весељем, али истовремено, обузет страхом, падам ничице слушајући, као некада велики Мојсеј, небески глас Господа Бога свог на гори Синај: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (2 Мој. 3, 5). Уплашен стојећи, јер сам „земља и пепео“, свестан подударности Тајне епископске службе са Тајном Крста и самоодрицања, али исто тако и своје недостојности и слабости, клањајући се благочестиво пред Вама, Ваша Светости и Свети Оци архијереји, искам Вашу подршку и молитве у предстојећем ми тешком, али благословеном служењу. И надасве, у мојим ушима утешно одзвања глас Божји који се кроз Мојсија обраћа верном Израиљу: „буди слободан и храбар, и не бој се и не плаши се; јер Господ Бог Твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити“ (5. Мој. 31, 6).

Тога ради, охрабрен и уверен, из дубине свога срца „исповедајући благодат, проповедајући милост и не скривајући доброчинство“, приклањам благочестиво врат свој пред Господом славе и свесно се прихватам овога служења и Крста.
Прихватам се архијерејског служења како бих служио благочестивоме народу Божјем, а не како бих, не дао Бог, користио почасти које овај чин са собом носи. Јер, у Цркви Христовој не постоји никаква висина узвишенија од висине смирења и служења људима; нити постоји каква друга висина до висине Крста. И зато је епископска служба – Крст и кеноза.

Свети Велики Василије наглашава да се онај који управља душама „бори с јакима, немоћнима носи болести, и све чини и говори на духовно утврђивање оних који су му поверени“. Он је дужан „да негује и чува душе које су крвљу Христовом откупљене“, јер ће тада, по речима апостола незнабожаца, божанственога Павла, „бити суд за част, освећен и користан домаћину, припремљен за свако добро дело“ (2. Тим. 2, 21).

Архијерејска служба није, превасходно, власт – него служење душама „за које је Христос умро“; није превасходно седење на првим местима – него жртва и прање ногу словесноме стаду Христовом; није, превасходно, удобност и комфор, него даноноћна брига и старање за потребе и проблеме благочестивога народа Божјег. Није ова служба само част и слава – него и трнов венац који је епископ позван трпељиво да носи, угледајући се на Господа нашег Исуса Христа, Цара Славе; није само радост – него и туга, све „док се Христос не уобличи“ (Гал. 4, 19), по речима Светог апостола Павла, у душама људи које су епископу поверене.

Данас започињем епископску службу не ослањајући се, притом, на своје личне способности или научена знања, нити у световне вештине и управљачко искуство, које сам, можебити, стекао током свога досадашњега живота – у првих двадесет шест година шареноликог и разноврсног живота у свету, са мноштвом познанстава, пријатељстава и доживљаја; а тако и у других двадесет шест година, у благодатном монашком подвигу, боравку у манастиру и труду у службама које ми је Црква на челу са Владиком бачким поверавала. То су све, наравно, елементи на којима се обично утемељује, и које поштује и уважава, световно поимање живота. Заиста, они могу да буду од користи спољашњем, тзв. добром сведочанству црквених пастира; међутим, ма колико значајни били, они засигурно не представљају суштинско обележје архијерејскога служења које ми предстоји следећих, можда опет двадесет и шест, година, – према, изгледа врло примереном, тројичном обрасцу који се овде јавља – или колико год у Своме промислу Бог благоизволи.

Служба епископа се састоји у томе да он пребива у Истини и проповеда Исуса Христа, Распетог и Васкрслог, и Јеванђеље Божје, свим својим бићем, животом и дахом савременом човеку који трага за миром и смислом; човеку, често удаљеном и отуђеном од Бога и било чега божанског. Епископ се, по речима Светог Игнатија Богоносца, налази на „месту” и „по обличју” Христовом. Обличје јесте распети Христос, а место – Голгота. Не Голгота неправде, него Крст љубави. Зато се епископ дарује у потпуности свима и за све.

На том и таквомe месту позван је епископ да служи свима, и да се разапиње за многе, по речима Господњим: „Син човечји није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мат. 20, 28). Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у свакоме човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјег и да свакоме служим као „једном од [Христове] најмање браће ” (Мат. 25, 40).

Ова служба не значи давати много, него ништа не задржавати за себе; непрестано се ломити и изливати, „увек се давајући, а никада не нестајући”, уз чврсту сигурност, извесност присуства Духа Утешитеља који „раздељује дарове“ (стихира Педесетнице).

У овом свечаном часу молитвено благодарим Господу за незаборавне родитеље своје, оца Милутина и мајку Јелену, који су ми својим племенитим личностима, у своме браку и у нашој породици, пројављивали и сведочили пре свега љубав, затим доброту, пажњу, посвећеност, аутентичну господственост... Мога брата Предрага, сестру Звездану и мене, подизали су они и васпитавали са стрпљењем и поштовањем наше слободе до неизмеривих граница, пре свега, личним примером и благим ненаметљивим речима. Нека им је вечан спомен!
Моји брат и сестра, примивши на најбољи начин ово изврсно васпитање и сами су многоструко умножили подарене им таланте. За мене су они увек представљали пример и подстрек.

Благодаран сам Богу што ме је удостојио да заједно са Вашом светињом, Владико бачки господине Иринеје, служим као викарни Епископ – као заменик, помоћник – носећи титулу древне Епархије мохачке, и што ћу моћи и даље да се учим и духовно узрастам поред Вас; да се напајам Вашим дубоким и изоштреним расуђивањем и василијанским старањем о Цркви.
Благодарност Богу и Оцу свагда узносим за духовно очинство вазљубљеног ми игумана и владике Порфирија – који ме је у Христу родио – за његову љубав и уважавање, које излива на сваку живу душу. Богомудро и са дуготрпљењем као младице, засадио је и одгајао нас, ковиљско братство, које је израсло у дивну општежитељну обитељ.

Благодаран сам старијој браћи ковиљској, потоњим архијерејима и пастирима Цркве, уз које сам стасавао и који су ми показивали и даривали многе врлине: Фотију, просветљеном – за истанчано благодушије, молитвеност и смирење; Андреју, мужу одважном – за ведрину духа, прецизност и изгарање; и блаженопочившем Јерониму, свештеноименом – за љубав према богослужењу, благољепију и поретку.

Благодарим и мојој најдражој братији ковиљској; у братском заједништву, закриљени невештаственом архангелском славом и омофором Светога Саве, узрастали смо и узрастамо у духу општежића, и сваки понаособ, у монашком подвигу. Ако за данашњу хиротонију и произилазећу службу икаква хвала може да припадне коме од људског рода земнородног, онда она свакако у потпуности припада вама. Нека вас поживи Господ Подвигоположник!
И ко је у стању ишчитати и побројати сваки бисер и драги камен врлине и доброте којим су моју недостојност обдаривали богољубиви и Богом-љубљени људи из сва три наведена периода мог живота – јуче, и данас, и сутра? Нека их све, знане и незнане, погледа Господ Срцезналац!
Коначно, обраћам се свима који сте данас дошли да искажете своја добра осећања према мојој недостојности, и да заједно учествујемо у данашњој Тајни. Молим вас све да се молите за мене, да Христово стадо напасам и чувам са љубављу и праведношћу.

Пре свега и изнад свега, заблагодаримо и поклонимо се Триипостасном Божанству:
Сину у Оцу са Светим Духом.
Тројице Света,
слава Теби!

Свечаност поводом хиротоније Епископа мохачког, настављена је трпезом љубави у новосадском хотелу Шератон.

Извор: Епархија бачка