Беседа патријарха Иринеја у Катедрали Светог Павла
Беседа коју је, поводом стогодишњице прославе Видовдана у Катедрали Светог Павла у Лондону 1916. године - у име обележавања британско-српског пријатељства и савезништва у Првом Светском рату - 14. октобра 2016. године изговорио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј
Ваше Блаженство, Високопрекочасни г. Архиепископе кентерберијски, Високопречасна господо Епископи, часни оци и побожни служитељи нашег Господа Исуса Христа, ваше екселенције, високо уважавана и веома драга браћо и сестре, пријатељи! У име Триједнога Бога: Оца, Сина и Светога Духа, дозволите да вам пренесем наш традиционални поздрав: Христос посреди нас!
Пре сто година са овог свештеног места један млади српски јеромонах, обузет дивљењем, изустио је како величанство овог храма, засигурно, мора бити понос Енглеске и свецелог хришћанства. „Видео сам“ казао је, „да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана […] да се овај храм, с правом, убраја у једно од архитектонских чуда света“. Биле су то речи Николаја Велимировића, касније Eпископа охридског и жичког, којег је Српска Православна Црква недавно узвела у диптих светитеља.
Обраћајући се у најтежа доба, у име нације масакриране и прогнане, овај Србин је додао како он долази из земље у којој „... нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли“. Те речи произнесене су 28. јуна 1916. године, на Видовдан. Тог дана српски народ прославља сећање на Косовску битку (28. јун 1389). Током те велике битке кнез Лазар и сав народ, претходно примивши свето причешће у цркви Самодрежи, положили су животе у одбрани слободе, земље и Цркве Христове. Према запису Патријарха српског Данила III (с. 1393), окупивши војску како би их обавесто о турској инвазији, светомученик Лазар описао је врхунску награду (1Кор. 2:9) што очекује оне који одрже веру: „Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, да поживимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија...“.
То смо били, то јесмо, и то ћемо бити. Наиме, народ који даје сведочанство Христу: ако је потребно, по цену крсног страдања (Фил. 2:8). Верујемо да сте и ви такви, као хришћани великог британског народа. Tо ће рећи, верујемо да сте ви народ који држи веру у Христа, Сина Божјег, предатог за живот света (Јн. 6:51).
Управо то је охрабрило будућег светитеља, Николаја, да каже и следеће, пре једног столећа у овом храму Светог Павла: „Господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се Ћeле Кула. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана […], на јужној капији Европе“. Велимировић је разумео да је Ћеле Кула (саздана од малтера и костију) симбол српске верности Христу, као и знамен службе хришћанском идентитету Европе. „И другом речју“ како је закључио Велимировић, „док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже“. Та ружа, а и Енглеску пословично називају ружом, била је и остаће нама драга. Јер, и ми смо део мисије, красоте и смисла Европе.
Сходно томе, ми чувамо живо сећање на многе хришћане са великих британских острва који су нам помогли да обогаћујемо и штитимо своју нацију на њеном историјском путу, који нам излази у сусрет како би нас водио ка нашем коначном назначењу, ка Царству Господа нашег. Током Првог светског рата болничарке Шкотске похитале су у помоћ Србији, ризикујући своје животе; професори и англикански клирици Оксфорда, Кадстона и Дорчестера спасили су читаву генерацију српских младића, подаривши дом и образовање духовној будућности Србије. Из тог разлога српски официри су посветили следећу реч гђи Катарини М. Харли, команданткињи Шкотске женске болнице, која је погинула код Битоља 1917. године: „На Твоме гробу уместо цвећа цветаће наша благодарност“.
У Другом светском рату, изнова, наше нације су сковале братство у крви и сведочењу „златној слободи и Крсту часном“. У априлу 1941. црква Светог Вазнесења Господњег у Београду погођена је бомбама Луфтвафе, много народа је погинуло на лицу места. Шест месеци раније цркву Светог Павла у Лондону погодило је исто црно крило, олтар храма је уништен. Потом, неколико стотина хиљада Срба прогутала су неизрецива страдања у концентрационом логору Јасеновац, само зато што су били различите вероисповести и националног обележја. Стотине хиљада британских синова и кћери остали су посејани, попут маковог цвећа, широм ове крвљу натопљене планете, борећи се против истог зла. „Боље гроб него роб!“ узвикивали су Срби на улицама Београда 1941. године, потврђујући солидарности са великим савезницима.
Али, одбрана од зла и рушилаштва нису једино што нас историјски зближава. Потврда заједничког Добра, у временима мира, чини исто. Тимоти Џ. Бајфорд, дивни образоватељ неколико поколења српске деце током 70-их и 80-тих, чувар београдских славуја, наш вољени суграђанин током пола века; или, недавно, Епископ воришки Џон (изучавалац дела Велимировића), који нам је притекао у помоћ током трагичних поплава што притиснуше Србију у мају 2014. године, радећи са другима на олакшању недаћа 30.000 расељених: То су личности које долазе у ум као истакнути британски пријатељи, не искључујући многе друге који плету многобојни плашт узајамног поштовања и солидарности (Пост 37:3).
У садашњем тренутку, данас, потребно је да суочимо будућност заједно, изнова. Призвани смо у име оног зашта верујемо да јесте најбоље: наиме, промоција истине, љубави и освећујућег живота који чува Црква Христова делањем Духа Светога. Међутим, свет се променио, драматично. Упркос спектакуларном напретку на многим пољима, наш свет остаје свезан грехом, у паду (Рим. 8:20-22). Бритке речи Светог Јустина Поповића (који је изучавао богословље у Оксфорду, под руководством оца Валтера Х. Фрира, од 1916. године) илуструју парадокс нашег доба: наиме, то је „век атомске технике и прашумске етике“. Речју, још увек нисмо кадри да духовно расуђивање и правоваљану етику на задовољавајућ начин применимо на свет науке, технологије и моћи. А тај свет тежи да постане самодовољан.
Tо су разлози из којих Српска Православна Црква, сходно својим скромним могућностима, у име Триједног Бога, жели да пружи сарадничку солидарност Цркви Енглеске и глобалној Англиканској заједници, како би смо поделили оно што сматрамо суштинским путевима напретка у Христу и уз Христа. Прво, ми ћемо наставити да узносимо подвиг смирења у Христу против свих врста разобручења лишених благодати. Отуда, у несебичном давању ћемо проналазити своју награду. Друго, наставићемо да се молимо за цео свет говорећи Истину у љубави. Отуда, у образу, речима и делима Христовим тражићемо одговоре на тврда питања и, смело, сучељаваћемо мноструке изазове који нам долазе у сусрет у све више „пост-хришћанској“, ако не „анти-хришћанској“ култури. Треће, прилагаћемо саможртвену службу свима, независно од расе, друштвеног статуса, етничке припадности или пола. Отуда, руковођени Духом Светим наставићемо да служимо свету, побољшавајући образовање, дајући храну и склониште гладнима и бескућнима, штитећи маргинализоване, негујући свеважно дело помирења.
Тај пут осветљују наша светила, прошла и садашња. То су људи и жене који носе „светиљке“. Нарочито наши научници: Франсис Крик Енглеске и Никола Тесла Србије, „изумитељ електричког доба“, син свештеника; наши песници и визионари: Џон Дон и Петар Петровић Његош; наши хуманисти: Флоренс Најтингејл и Владан Ђорђевић. Али, то су надасве наши светитељи: Августин и Анселмо Кентерберијски и Симеон и Сава Хиландарски и Српски. Јер, они јесу духовни родитељи нашег хришћанског идентитета, и наше будућности у Царству Божјем, које се приближује (Μр. 1:15).
У име тог заједничког наслеђа - скованог у молитви, крви и светлости - позивам да останемо чврсти у нашој вери, нади и љубави за Христа у којем је цео свет призван на покајање, преображење, уједињење и спасење (Кол. 1:16-20). У име истога, будући да ми је Богом поверено чување Светог Патријарашког престола Српске Православне Цркве, такође апелујем да видамо ране наших браће и сестара: ране странца једнако као оне ближњега (Лк. 10:33-35). Јер, „носећи бремена један другога, […] испунићемо закон Христов“ (Гал. 6:2). А наша најдубља рана, треба рећи, засечена је у нашој духовној колевци Косову и Метохији (које неки називају „српски Кент“). Стога, помолимо се да и хришћани Косова, као и они другде, обављају своје свете Литургије у слободи, без страха.
То је посебно потребно у цркви Богородице Љевишке (1306–1309). Tа црква чува фреску Платона и налази се у граду Призрену, на Косову. Иако је уврштена у UNESCO списак драгуља у круни светске кутурне баштине, тај храм је спаљен у антисрпском погрому. Чувена фреска Пресвете Мајке Божје, опрљена ватром и затамњена гарежи дима 2004. године, упркос томе, посматра наше душе док у своме пресветом наручју носи Богомладенца Исуса. Исти позив на заштитно сећање може се упутити у име мученог монаха Харитона Црноречког. Њега су наоружани људи отели 15. јуна 1999. године, 13 дана уочи Видовдана. Послушан благослову Епископа, он се запутио да купи хлеб за братство опкољено у Епископском двору. Никад се није вратио. Тело Харитоново је пронађено касније, обезглављено. Његова мучена глава никад није пронађена. Ипак, верујемо да је нашла покој, духовно уграђена у Ћеле Кулу, о којој је владика Николај говорио пре једног века.
Упркос свему, верујемо да на пашњаку Божјег длана има места за оба народа који живе на Косову и Метохији. И за Србе, народ највећим делом прогнан са својих огњишта, и за Албанце. Као што знате, ја представљам земљу невелику ширином и дужином, незнатну у светској моћи. Ипак, они који су најизврснији у нашем роду покушавају да буду велики уподобљавањем нашим светитељима и Христу. Управо је Свети Николај Велимировић упечатљиво казао како се Православље налази „изнад Истока и Запада“. Јер бити слободан, волети и расуђивати у нашем Господу Исусу Христу значи превазилазити локалне границе трагањем за универзалним смислом, љубављу и правдом. То уједно значи делити богатство које се тим путем стекло: односно, остати ангажован локално у посебним изазовима, будући да одражавају наше опште циљеве и наде. Према томе, стремити помирењу - поврх повреда, подела, неповерења - јесте најбољи начин да се крећемо напред: радећи на јединству са нашом браћом и сестрама исте хришћанске вере, радећи за мир и разумевање и са људима других религијских, етничких или друштвено-политичких деноминација, под условом добре воље. Ради тога потражујемо вашу помоћ, вашу мудрост и ваше разумевање.
Љубазно вас молим да примите ову Беседу као смирени залог добре воље у Христу Господу нашем. Она представља симбол неподељеног поштовања према вашој великој нацији, култури и духовној баштини. Уз то, она представља рефлексију на историјске путеве што смо их проходили заједно, у узајамном обогаћењу, упркос периодима повременог отуђења.
Док покушавамо да ојачамо везе пријатељства у братствеништву, преузимајући одговорност за добру будућност коју ће делити сви, изаражавам наше посебно поштовање Његовом Блаженству Архиепископу кентерберијском г. Јустину. Његов изоштрен осећај за марљиву брижност према горућим питањима, његова свест о комплексностима модерног доба, његова љубав према молитви и практичном богословљу: елегантна ефикасност и сталожена мудрост којима уједињује тако сложено Тело каква је глобална Англиканска заједница - брига за Цркву и народе широм планете, укључујући његову посвећеност англиканско-православном дијалогу, надахњују све нас. Најзад, молим Вас да примите нашу срдачну захвалност што сте нам подарили ову историјску прилику да узвеличамо Промисао и Милост Божју на овом locus sanctus, управо онако како је Ваш претходник архиепископ Рандал Дејвидсон учинио љубазним обзиром према Николају Велимировићу, пре сто година.
Господе Исусе Христе Сине Божји, ради молитава Твоје пречисте Мајке, и преподобних и богоносних Отаца наших, и свих Светих, помилуј нас!
Катедрала Светог Павла, Лондон
На Празник Покрова Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије
14. октобар 2016.
