Храм Светог Саве у Аделејду

Град је основан 1836. године, а име је добио по супрузи британског краља Вилијама IV (1830–1837), познатог и под надимком „Краљ-морнар", захваљујући свом служењу у ратној морнарици током младости, који је у историји упамћен по значајним друштвеним реформама (почеци социјалног законодавства, укидање ропства, ширење права гласа). Јужна Аустралија је, за разлику од ранијих колонија овог континента, основана за насељавање слободних људи, а не кажњеника, али је упркос утопистичким претпоставкама појединих насељеничких лидера о непотребности постојања репресивног државног апарата у друштву чији припадници немају криминалних мотива, убрзо уведена судска и полицијска власт као у другим деловима Британске империје.

Град се развијао у снажан привредни центар, пре свега захваљујући луци преко које су извожени производи напредујућег рударства и пољопривреде. Још бржи развој града се догодио у 20. веку, између осталог и захваљујући бродоградњи, стимулисаној у епохи Светских ратова, а у другој половини века постаје и значајан културни и спортски центар, у коме се одржавају међународни фестивал уметности, ауто-трке и друге манифестације.

Српска емиграција је у овом граду значајно порасла после Другог светског рата, а углавном су јој припадали бивши заробљеници и принудни радници у Немачкој, који нису желели да се врате у тада већ комунистичку Југославију. Аустралија је тада пружала прилично повољне услове за усељење, поготово особама способним за обављање тешких пољопривредних и рударских послова, па је током првих пет послератних година дошло више од хиљаду Срба.

Српска заједница је успела да развије разгранат културни и духовни живот, чији су носиоци били уметници, научници и свештеници, а основан је и спортски клуб „Београд". Економски емигранти који су у наредним деценијама долазили из Југославије углавном су се окупљали око културног клуба „Јединство", у оквиру кога је деловала недељна школа и фолк група, али они углавном, макар у почетку, нису били склони укључивању у црквени живот.

Иницијатива за оснивање парохије је покренута на Божић 1950. године, а праћена је, на жалост, међуправославним споровима којих је било и у другим срединама. Услед условљавања руских и грчких парохија да се српски верници укључе у њих како би добили богослужбено место, Акциони одбор Срба се обратио већинској Англиканској цркви, која им је обећала изнајмљивање Катедрале Св. Тројице, под условом да православни Срби најпре организују своју парохију са свештеником постављеним од надлежног Епископа Српске Цркве. Тада надлежни архијереј, Епископ америчко-канадски Дионисије (Миливојевић) је већ новембра 1950. године овластио протојереја Александра Јасирског, некадашњег руског емигранта и пароха у Панчеву, услед чега су аустралијске власти дозволиле оснивање парохије и црквене општине, чему је веома допринела и англиканска подршка. На првој редовној скупштини, почетком 1951. године, парохија и црквена општина су назване по Светом Сави, изабрана је управа и усвојена су правила.

Упркос привременим проблемима у односу са надлежним Епископом, везаним уз статус наследника о. Александра на месту пароха, јеромонаха Георгија (Ђонлића), црквени и друштвени живот православних Срба у Аделејду је напредовао, па су основани Коло српских сестара, црквени хор, црквена школа, у којој је од 1953. године учитељ Радомир Стојановић одржавао верску наставу, као и библиотека. Тај напредак нису спутали ни спорови различитих политичких групација унутар управе око доминације над црквеном општином. Од Конгрегационалне заједнице (енглеска варијанта калвинизма) је 1953. године на пет година изнајмљено и здање храма у Хајндмаршу.

Спорови су интензивирани поводом одлуке Светог Архијерејског Сабора СПЦ, којом се црквена и мисијска подручја у дијаспори враћају у надлежност српског Патријарха, чиме су и парохије у Аустралији изузете из надлежности Епископа Дионисија. Уз оштре поделе и иступање из Скупштине дела чланства посебно ненаклоњеног југословенским властима, 1955. године је донета одлука о прихватању јурисдикције Патријарха. Ови спорови су додатно усложњени и споровима око куповине већ коришћене конгрегационалне или изградње нове цркве, који нису завршени ни победом првог решења на скупштини 1959. године.

Распуштање управе црквене општине и формирање привременог поверенства 1961. године је довело до још дубљег раздора, који је правно разрешен судском одлуком да група која жели да зида цркву добије два плаца на Порт Роуду, а група која је за куповину да добије стару цркву у Хајндмаршу. Раскол се у периоду 1961–1964. године огледао и у паралелном чинодејствовању два пароха – јеромонаха Георгија (у својству свештеника „Независне Српске Цркве") и новопостављеног протојереја Славка Субића.

Група која је у току овог спора желела да откупи стару цркву у Хајндмаршу, 1960. године је затражила и добила од Епископа Дионисија пријем у Америчко-канадску епархију, под чијом је јурисдикцијом сопственом одлуком остала и после одлуке о његовом смењивању од стране Патријаршије 1963. године. Епископ Дионисије је посетио ову црквену општину новембра 1964. године и рукоположио њеног будућег свештеника Драгољуба Петковића. Током године купљено је земљиште у Мејлору (Mailore), које је освећено новембра 1965. На њему је касније сазидан дом и кућа, а имање се употребљава за излете.

Почетком седамдесетих година, стара и дотрајала црква у Хајндмаршу је срушена, да би се на истом месту изградио храм посвећен Светом Сави. Градња је трајала од 1974. до 1976. године. Храм и малу салу је осветио Епископ Димитрије, уз саслужење месног пароха. Иконостас од храстовине је 1976. године израдио Благоје Јовановић, a иконе је осликао Перо Баждаревски, такође из Аделејда. Како су ове иконе биле врло скромне израде, 2003. године су замењене новим иконама, које је израдио Милорад Цветковић, иконописац из Ниша. Храм Светог Саве на Хајндмаршу за сада нема фреске.

Маја 1966. године, основано је при црквеној општини Коло српских сестара „Краљица Марија", чији оснивач је била Зорка Поповић, супруга свештеника. Друштвени клуб при овој цркви је основан 1964. године, а каснијих година и Удружење српских пензионера Хајндмарш. При црквеној општини основано је и хуманитарно друштво Самопомоћ, које је касније прерасло у самосталну организацију под називом Српско добротворно удружење (Serbian Welfare Association). Парохијски дом, купљен 1998. године, има у свом саставу две сале. Од оснивања црквене општине и парохије у Аделејду, било је више покушаја да заживи недељна школа за српски језик и веронауку. Школа је током педесетих година радила повремено, да би поново била организована 1966. године.

Први учитељ недељне школе при овој парохији био је Рака Стојановић. Од тог времена до данас, деца овде уче да пишу и читају ћирилицу и стичу основна знања из српске историје, веронауке и других области. Број ђака се креће од 30 до 50 деце. Фолклорна група „Равна Гора" окупља у своје три групе око шездесеторо деце.

Део чланства, који је судском одлуком из 1961. године добио два плаца на Порт Роуду, кренуће потом у изградњу сопственог црквеног живота. Једна капела и мала црквена сала представљали су црквени центар ове групе верника, који су, након раскола из 1963. године, остали у јединству са Српском Црквом у отаџбини. Доласком нових Срба досељеника, током шездесетих и почетком седамдесетих година, број чланова ове црквене општине је постепено растао. Осетила се потреба за подизањем већег храма за ову Српску православну црквено-школску општину. Боравак специјалног изасланика Светог Архијерејског Синода СПЦ, Епископа далматинског Стефана (Боце) у Аделејду, искоришћен је да се започне са градњом. Епископ Стефан је јануара 1973. године осветио темеље за нови храм. Радови на изградњи, данас највеће српске цркве у Аустралији, трајали су готово десет година.

Током 1978. године из Грчке су наручени полијелеји, као и већина ствари и предмета у овом храму. Иконостас у дуборезу је ручни рад монаха Емилијана, израђен у манастиру Симонопетра на Светој Гори. Иконе за иконостас је израдила Вероника Ђукановић из Београда. Организација Српска братска помоћ је у ливници „Поповић" у Београду наручила звоно тежине 500 килограма, које се први пут огласило са храма 1984. године. Док је још трајала изградња храма, на Васкрс 1978. године, Епископ Николај је положио повељу и осветио темеље велике црквене сале за око 800 особа, са канцеларијама, учионицама и пропратним просторијама.

У непосредној близини је такође изграђен и солидан парохијски дом за свештеника. Сва ова здања, са храмом, подигнута су трудом и прилозима Срба ове парохије и црквене општине, залагањем свештеника протојереја-ставрофора Славка Субића и протојереја Чедомира Видеканића. Цркву је фрескама живописао иконограф Драган Марунић, од новембра 1988. до маја 1989. године. Коло српских сестара „Света Јелена" деценијама неуморно ради и помаже у овој српској православној заједници. Оно такође финансира и радио-час Глас Цркве, који се емитује једном недељно.

Троносање новог храма је обављено 20. марта, 1983. године, у присуству великог броја верника из Аделејда и околине. Чин освећења су служили Епископ жички Стефан, средњезападноамерички Фирмилијан, далматински Николај, грчки Епископ у Аделејду Језекиљ и аустралијско-новозеландски Василије, уз саслужење седам свештеника и архиђакона Викентија из манастира Св. Саве у Илејну. По освећењу је служена Света Архијерејска Литургија, на којој је одговарао мешовити хор из Аделејда. У име Англиканске цркве свечаностима је присуствовао аделејдски архиепископ К. Рајнер, а у име владе Јужне Аустралије министар Ц. Самнер, представник општине М. Р. Дајер и други званичници.

Извор: Православље бр. 1098 (15. децембар 2012), стр. 26–29.