Храм и уметност, превео и приредио Епископ нишки др Јован (Пурић)
У оквиру обележавања јубилеја 1700-тогодишњице од објаве Миланског едикта (313-2013) Православна Епархија нишка и Висока школа – Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду заједнички су – са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја – објавили зборник радова на тему Храм и уметност.
Зборник почиње својеврсним уводом Епископа нишког др Јована на тему Православни храм – синтеза уметности, где Владика указује на богослужбени циљ православног храма кроз синтезу уметности храма Свете Софије у Константинопољу, који је саграђен на месту где је Свети цар Константин саградио велику базилику. Следећа студија је рад Томаса Метјуза са Института за уметност Њујоршког универзитета на тему Преображајни символизам византијске архитектуре и значење Пантократора у куполи. Овај текст се комплементарно наставља на увод Владике Јована и говори о символици куполе у контексту живописања Пантократора у њој. После овог рада следи студија Раскол и византијско украшавање храмова, аутора А. М. Лидова која има особит допринос приликом разматрања литургијске редакције приликом украшавања храмова у 11. и 12. веку са посебним освртом на ново литургијско уређење у епохи у којој сама Литургија дуже време текстуално остаје непромењена уз објашњење примера сцене Причешће апостола (у олтарским апсидама Софије Кијевске и Софије Охридске).
Тематски след – који је уредио Епископ Јован – сада кулминира у студији Иконе у Литургији, ауторке Ненси Патерсон-Шевченко са Кембриџ Универзитета која истиче сликане изворе као сведочанства догађаја и објашњења догмата у датом временском периоду, уз коришћење писаних историјских извора. Врло је интересантна и тема о улози жена у иконопоштовању Ране Цркве, коју у овом зборнику разрађује Џудит Херин. Рад разматра учествовање жена у иконопоштовању првенствено на Истоку, у контексту само светитељских икона. Уз објашњења неколико примера из историје Цркве, ауторка научном методологијом уверава савремену јавност да је култ икона имао велику снагу у Раној Цркви. Следећа студија носи назив Traditio legis и иконографија олтарске преграде Свете Софије Цариградске, ауторке Т. М. Васиљеве говори о иконографском програму олтарске преграде у Светој Софији у Константинопољу. Наводећи досадашња истраживања и анализирајући најприхватљивије концепте, ауторка сматра да би требало допунити основне теорије и као хипотезу – коју је доста добро разложила и утврдила у датом научном контексту – истиче разматрање могућности присуства иконографије traditio legis. Уз закључак где се наглашава вероватноћа поменуте хипотезе, ауторка је дала и прилог – Екфраза посвећена Светој Софији Павла Силенцијарија (одломак који описује украшавање олтарског простора). Студија на тему Силе небеске: иконографија и литургијски текстови, ауторке Л. А. Шченикове има функцију увода у закључак, а обрађује тему која се говори о односу икона и литургијских химни, текстова и осталих богослужбених писаних форми; али у контексту небеских сила – херувима, серафима и престола. Рад се бави и прегледом основних изображења Небеских сила, али и појавом њихових могућих односа са одговарајућим историјским писаним изворима. Пример на коме се и заснива истраживање о Небеским силама јесте фреска у куполи цркве Преображења Господњег у Новгороду, коју је осликао Теофан Грк 1378. године.
Закључну студију на тему Химнографско стваралаштво у Византији написао је уредник овог зборника Епископ нишки Јован, ванредни професор на Високој школи – Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду. У закључној студији Епископ Јован се бави одговорима на питања каква је била поезија у Византији, питањем језика у Византији и питањем разликовања црквене и религиозне поезије у Византији, као иницијалног питања за даља разматрања. Кроз примере као што су свети Андреј Критски и Дамаскин Јован и уз кратко објашњење византијских натписа, аутор наводи изворе за византијску химнографију (а да то нису библијски текстови), да би на крају истакао став Византинаца према Христу као Творцу, наводећи примере из византијске химнографије.
Зборник Храм и уметност – иако уређен за конкретну прилику – превазилази циљ и намеће се као врло озбиљно штиво за истраживаче на пољу разних богословских дисциплина, историје, историје уметности и естетике, те може да буде покретач нових стремљења у истраживању у оквиру методологија поменутих наука. Свој јавности, а посебно академској, препоручујемо овај зборник и због сагледавања богословско-историјских прилика оног времена у савременом контексту.
Ђакон мр Ивица Чаировић
