Храмовна слава у Јегри

На празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, 22. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ будимски г.  Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у Јегри поводом храмовне славе.

Саслуживали су протојереј-ставрофор Војислав Галић, јеромонах Варнава Кнежевић, архиђакон Инокентије Лукин и ђакон Стефан Милисавић. На крају свете Литургије уследила је литија а затим је пререзан славски колач. Овом приликом Преосвештени Владика Лукијан служио је помен блаженопочившем епископу јегарском Јерониму, викару епископа бачког.

Историјат:

Приликом реорганизације Српске Православне Цркве у Хабзбуршкој монархији и одређивања граница епархија, од којих су многе биле упражњене, патријарх Арсеније III Чарнојевић је 28. јуна 1694. године, предложио цару Леополду да потврди Јефрема (Бањанина) за епископа великоварадског и јегарског.
Патентом од 4. марта 1695. године цар Леополд потврдио је епископа Јефрема Бањанина, међутим у Јегри је тада резидирао унијатски епископ Јован Јосиф од Камилиса, који није дозвољавао православном епископу да заузме своју катедру. Пошто није могао да заузме катедру, епископ Јефрем боравио је у Сентандреји и у другим местима, помажући патријархију Арсенију Чарнојевићу у црквеним пословима. Када је дошао у Пакрац, ради освећења цркава и рукоположења свештеничких кандидата, унијатски епископ Петроније дао га је затворити (касније је и Јефрем постао унијат, као и Петроније, али су се на послетку обојица вратили у православље). Епископ Јефрем је ослобођен тек на интервенцију патријарха Арсенија Чарнојевића.

Оставши без епархије а очекујући велику материјалну помоћ, епископ Јефрем прелази у унију и одлази у Рим 13. јула 1699. године и лично папи Инокентију XII предаје представку на латинском језику. Пошто је у Риму пред Конгрегацијом положио исповест римокатоличке вере, острогонски надбискуп поставио га је за викарног епископа за Србе у овим крајевима, како би их привукао унији. Будући да није добио неку од унијатских епархија нити материјалну помоћ од Конгрегације, Јефрем се разочарао и напустио унио. Поново је био затворен, али по обећању да ће опет приступити унији успео је да се ослободи и побегне из Великог Варада (данас Орадеа у Румунији), обрео се у манастиру Павлици, југоисточно од манастира Студенице, где је и умро 1719. године.

Јегарска епархија, која никада није дочекала архијереја, нити је функционисала као реална епархија, бива присаједињена 1713. године Бачкој епархији. У саставу бачке епархије остала је у духовном смислу све до краја Првог светског рата, да би након уједињења Српске патријаршије 1920. године арондацијом епархија била присаједињена Епархији будимској, нашавши се територијално у новој држави – Мађарској.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у мају 1999. године изабрао је др Порфирија (Перића), старешину манастира Ковиљ, за титуларног епископа јегарског, викара епископу бачком. Епископ јегарски Порфирије (Перић) изабран је 2014. за Митрополита загребачко-љубљанског. Исте године, Сабор је изабрао архимандрита Јеронима (Мочевића) за викарног епископа јегарског. Епископ Јероним се упокојио у Господу 24. новембра 2016. године.

Срби су у Јегри били присутни од давнина, масовно су се почели досељавати у овај град од 1696. године. У Јегри је тамновао деспот Ђорђе Бранковић. Најпознатији и најзнаменитији Србин Јегарац био је Михаило Витковић (1788-1829), пештански адвокат и књижевник. Рођен је у Јегри, као син православног свештеника Петра. Његова велика заслуга је то што је 1821. године превео српске народне песме на мађарски језик, на страни језик – седам година после Вука. Витковић је потомак значајне породице, и током свог рада тежио је приближавању Срба и Мађара. Писао је на мађарском језику расправе о Србима, о њиховом имену, вери, историји и песништву. Објавио је само једну књигу на српском језику: „Спомен Милице“, и много песама и прилога по часописима. Ђорђе Поповић је скупио његове радове и објавио у едицији Браће Поповић под насловом „Скупљени списи Михаила Витковића“. У истој библиотеци је штампан поменути роман, као и превод са мађарског „Песников роман“. Постхумно су објављене и још две драме преведене са немачког. Мађари су 1878. године свечано обележили његову стогодишњицу рођења у Јегри. 

Православно парохијско звање је основано и црквене матичне књиге се воде од 1740. године. Први подаци о српској цркви у Јегри су из 1663. године док је данашња црква Преноса моштију Светог Николаја Чудотворца саграђена од 1729. до 1732., али уз значајно противљење града. Тек је 1785. цар Јозеф II дозволио изградњу данашње цркве у стилу касног рококоа (цопф стил). Грађена је по плану Јаноша Поволног (János Povolni). Иконостас је изрезбарио Никола Јанковић 1789-91., слике је израдио бечки уметник Антон Кухлмајстер, а јужни улаз Италијан Ђовани Адами. У јегарском храму се могу видети иконе руских мајстора Тимотеја Симонова, Михаила Јаковлева и Прокопија Горбунова. Унутрашња декорација цркве Светог Николе је једна од најбогатијих у целој данашњој Мађарској.

Извор: Епархија будимска