Хришћанство – путеви и стрампутице
др Роман Миз, "Хришћанство - путеви и странпутице", Лексикон црквених и верских заједница, секти и јереси; Земун 2015.
Књига “Хришћанство – путеви и стрампутице” намењена је људима који се баве феноменом секти, поготово младима који због радозналости или бунта могу лако бити увучени у не увек добронамерне заједнице, а под маском дубоких трагања за Богом. Корисно би било да је имају или прочитају и просветни радници, родитељи, као и сви они који учествују у васпитању деце и омладине и суочавају се са изазовима и питањима смисла и начина “ношења” са неким животним ситуацијама.
Приступ о. Романа Миза овој проблематици је веома информативан и без емотивног односа. Треба приметити једноставан и непосредан стил аутора чак и при врло компликованим и замршеним описима односа или дешавања. На темељу података о. Роман даје кратко изложење настанка и историје као и веровање сваке секте. Читаоцу се можда може учинити да недостаје “савет” или “тумачење”, но то и није намера књиге, која представља систематичан приказ секти насталих на разне начине, из разних потреба и повода њихових оснивача. То је приказ начина веровања и изазова око нас. Намера аутора је указивање и повећање свести о постојању свих тих различитих могућности тражења и “уприсутњења” Бога или онога што је појединим људима у датом тренутку било потребно.
Важно је указивати на појаве, потребе и трагања за оностраним. То је део наше свакодневице. Потребно је о тим феноменима и изазовима и причати - причати шта је добро, а шта лоше. Не могу се увек доносити јасни закључци, но бесумње не треба избегавати и окретати главу пред чињеницама. У томе је аутор доследан и стрпљив, неуморно сакупљајући податке о малим верским заједницама и темељно класификујући чак и најмање такве заједнице или покрете. Бавећи се екуменским питањима, о. Роман несумњиво спада у ауторе који су истовремено и сведоци, што даје вредну димензију његовом делу. Аутор не доноси закључке, али својом вером и присуством шаље читаоцу јасне поруке, а то је управо оно што је вредно и истинито.
Данас сви живимо окружени различитим изазовима, кризама и страховима. Људи су изоловани, усамљени уз све већи осећај изгубљености. Тражећи путеве изласка из тог стања, често су странпутице приступачније. Понекад је заиста тешко истрајати на путу, и човеку су потребна “лака” решења, чак и када није сигуран да су и исправна. Потреба за изласком из анонимности, напуштености, за осећајем прихваћености и важности, основни су одговори зашто су мале заједнице примамљиве. Оне познају своје чланове и сви чланови могу говорити и тражити помоћ. Друго је питање да ли све оне суштински помажу у ношењу проблема, или користе те потребе и очај својих присталица. Описујући природу и веровања појединих верских заједница, о. Роман Миз указује на упорност, занос, а често и врло ригорозан и строг начин живота њихових чланова.
У књизи нам аутор на ненаметљив и непосредан начин сведочи да субјективно и искључиво, страсно трагање за суштином често доводи до јеретичке једностраности. Блажени Јероним сматра да оснивачи јереси нису слабићи, већ они који имају “жарки дух и природне дарове, што их је створио уметник-Бог”. Зато и могу да привуку следбенике, понекад у огромном броју. Наравно да је међу оснивачима било и психички лабилних и поремећених особа, на шта о. Роман и указује. Но, оно што је свима њима заједничко јесте недостатак традиције, предања. Они су своје путеве хришћанства почињали од почетка, онако како су их видели, занемаривши огромну традицију и историју.
Маријана Ајзенкол
