Хронологија минијатурног сликарства српске рукописне књиге

У контексту разумевања различитих стратегија самообликовања српског минијатурног сликарства посредством писања, драгоцени примери који су доспели до наших времена осликавају осим уметничкин домета и узоран пут монашког усавршавања у врлини и успону на лествици хришћанских вредности. На размеђи Истока и Запада, средњовековна српска земља била је изложена различитим благотворним утицајима. Са истока је Византијско царство пружало одговарајуће подстицаје у развоју материјалне и духовне културе, док су преко јужне Италије на обале Јадрана стизали утицаји цивилизације западног Медитерана оплемењујући српску средњовековну културу уметничким дометима раног средњег века, романике и готике. То је период владавине првих Немањића.

Постизање пуне и трајне државне независности у време владавине Стефана Немање, који је објединио Рашку, Зету и суседне области, а потом и стицање црквене самосталности 1219. године с коначним преласком на ћирилицу допринели су неслућеном културном процвату на пољу књижевности и писмености као и у ликовним уметностима односно у живопису и минијатурном сликарству.

-Из тог периода имамо сачувано репрезенативно Мирослављево јеванђеље, Вуканово јеванђеље и Београдски паримејник , објашњава проф.др Зоран Ракић са Филозофског факултета у Београду.

Раздобље омеђено последњим деценијама 13. века и средином 14. века - време владавине краљева Милутина, Стефана Дечанског и Душана - представља увод у највећи процват украшавања књига минијатурама, који је уследио од друге половине 14. века. Промене у књижном украсу код Срба биле су осведочене унутрашњим развитком и измењеним историјским приликама као што је ширење српске државе ка југу и њено прерастање у значајну регионалну силу на Балкану.

-На основу преосталих драгоцених примерака наслућује се да су писари и илуминатори везани за хиландарски скрипторијум и Свету Гору имали одлучујућу улогу у украшавању односно илуминацији српских рукописних књига. Из тог периода потиче Јеванђелистар Николе Стањевића, Куманичко четворојеванђеље, Добротољубље Григорија Синаита и друга дела, истиче проф.др Зоран Ракић.

Свакако треба поменути дела с краја 14. и прве половине 15. века: Никољско четворојеванђеље, затим Српски минхенски псалтир, рукопис који је минијатурама најбогатије украшена српска књига средњег века и 12 листова из Радослављевог четворојеванђеља са префињеним мињатурама јеванђелиста, Метафраст Стефана Доместика и други.

Током османлијске владавине рад на преписивању и украшавању рукописа осетно је опадао, што је било условљено историјским приликама. Међутим, непрекинут рад на исписивању књиге и њеном украшавању одвијао се само у мањем броју монашких и градских средина - Хиландар, Дечани, Рача, Кратово, Тројица Пљеваљска, Никољ-Пазар.... Већина манастирских и парохијских цркава добијале су на поклон, куповале или повремено упошљавале путујуће писаре.

Делатност сликара почиње да оживљава тек од друге половине 16. века, а прави процват уследио је по обнови Пећке патријаршије 1557. године. Од тог времена све до Велика сеобе 1690. године стваран је особен стил који указује на дубљи смисао везан за очување националног и верског идентитета, додаје проф.Зоран Ракић.

Из 16.века до периода пред Велику сеобу издвајамо неколико репрезентативнијих примера: Крушедолско јеванђеље, Шестоднев и Хришћанску топографију Козме Индикоплова, Рударски законик деспота Стефана Лазаревића, Каранско четворојеванђеље. После Велике сеобе по премештају писарских центара у Јужну Угарску рад на писању и преписивању књига постепено се укључује у токове западноевропске барокне културе.

Извор: РТС