Игуман савински Макарије: Љубав која се остварује у слободи је основ односа Бога и човјека

Утврђујући ученике у вјери и обећању које је донио на земљу, Христос каже да ће се Он вазнијети на небеса како би умолио Оца да пошаље Духа утјешитеља, који ће свједочити истину у овоме свијету. Господ све чини како би своје ученике утврдио у вјери, да се не уплаше и саблазне од кнеза који влада овим свијетом, а који, долазећи, узима данак гријеха људског у овоме свијету, узимајући и сваког оног ко гријеху служи. Христос додаје и то да кнез овога свијета у Господу не налази ништа. Човјек у овоме свијету сам бира коме ће служити, по томе како ће усмјерити своје психоифизичке способности.

Све оно што нам је Бог дао у тренутку стварања и што смо на рођењу добили као дар живота, ми можемо усмјерити у два правца: или да будемо робови гријеху и ђаволу, или да будемо рабови Божији који, служећи Господу, добијају истинску слободу. Само онај који се труди да не припада кнезу овога свијета може да наслиједи вјечно Царство, назвавши се сином Божјим по благодати и истинским хришћанином. Сваки човјек, који долази у овај свијет, има потребу за тиме.

Господ сус Христос облачећи се у тијело и узимајући људску природу на Себе, постаје као и ми. Узевши на Себе људско тијело Христос га на тајанствен начин сједињује са Божанском природом, не мијешајући је, али стварајући у Својој ипостаси тајанствену заједница гдје се неразлучно сједињујују Божанска и човјечанска природа. Бог постаје човјек никада не престајући да буде и Бог у исто вријеме. На тај начин и нама даје могућност да се сјединимо са Њим, најприје у светим тајнама Цркве кроз свету тајну крштења, гдје се запечаћујемо Духом Светим када изговоримо оне ријечи да вјерујемо да је Господ Исус Христос истински Бог и истински човјек. Усиновљујући се, кроз свету тајну крштења, Богу Оцу, ми добијамо прилику да будемо истиснки слободне слуге Божје, које ће наслиједити вјечно Царство Божје.

Од наше слободне воље зависи да ли ћемо наслиједити вјечно Царство Божје. Ако се будемо опредјељивали за зло и страсти које дјелују у нашим удовима, или, не дај Боже, ако чак и не знамо да имамо страсти, то ће нас духовно сљепило довести у једну потпуно безнадежну ситуацију. Удубљујући се у богопознање, човјек неминовно долази до познања себе самога гдје наилази на безброј ствари које се противе Богу. Када види да се својим тјелесним удовима противи Богу, човјек ће, схватајући своју немоћ, истински завапити Богу молећи Га да му помогне да се издигне из блата гријеха. Тек онда ће Бог прићи и помоћи човјеку, јер Бог неће човјека на силу да натјера да се спаси. Љубав која се остварује у слободи је основ односа Бога и човјека, јер Бог човјека не присиљава да му служи, већ се човјек, својом слободном вољом, опредјељује и бира хоће ли испунити страст или ће се борити за врлину, хоће ли, или неће, осудити некога и урадити било шта што се коси са његовом савјешћу.

Човјеку који нема познања страсти, суди сопствена савјест због дјела која чини, уколико су она противна Богу. Човјек који се не каје, не исправља и не тражи помоћ од Бога, потпада под власт кнеза овога свијета- ђавола. Такав човјек не може испунити заповијест Божију да, када дође кнез овога свијета, у њему не нађе ништа своје, јер ту заповијест може испунити само онај који се обукао у Христа. Кнез овога свијета тјераће вас да се гњевите на неког, да будете злобни, чак и да неког убијете, али ако у вама нема порива ка томе, он на то неће моћи да вас присили јер ће у вама бити Христос, који ће вам благодаћу својом дати Силу да не учините зло. Не морате гледати око себе да би видјели шта се догађа у свијету, довољно је да се загледате у самог себе и видјећете да много пута ми не служимо Богу, предајући се страстима. Понекад осуђујемо и мрзимо друге не само дан или два већ и годинама, док неки у том стању дочекају и смрт. У једном тренутку завршиће се вријеме које нам је дато за покајање. Ако то вријеме не искористимо на добро како би се исправили, сјединивши се са Богом, ми ћемо служити демону остајући да му служимо и у вјечности јер смо му се споственом вољом привољели.

Приклонимо своје главе Богу покренувши се и признајући своју немоћ затражимо помоћ од Божје свемоћи, јер нам Бог не може помоћи прије него што се ми покренемо на добро. То је истинска вјера, вјера Светог Саве. То је истинско православље, све ван тога је погрешно учење и погрешан пут. То је и вјера Светих Пантелејмона и Климента које славимо и свих светитеља за које смо чули и о којима смо читали у светим списима. Поклонимо се већ данас, овог тренутка се поклонимо истинском Богу одлучујући у свом срцу да од данас нећемо служити ђаволу и својим страстима и да ћемо се свим силама трудити да бирамо Бога и правду у свим животним ситуацијама. Када тако одлучимо у свом срцу, затражимо помоћ од Бога, који ће нам дати силу да будемо истинска дјеца Његова, која ће се радовати овоме свијету и вјечности у заједници са Оцем, Сином и Светим Духом.

јеромонах Макарије, игуман манастира Савине
празник Светих Пантелејмона и Климента 2020. године

Извор: Митрополија црногорско-приморска